Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_6. део

Дневник 6

Симфонична полифонија

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит,

Недеља свих Светих, 26. јун 2016.

”Пошто нас је благодат Божија и богољубезњејши цар Константин сабрао из разних области и градова, и одржан је у Никеји Велики и Свети Сабор, свакако се показало неопходним да се од Свештеног Сабора и вама упути писмо, да бисте знали шта је све покренуто и испитано, а шта је одлучено и потврђено”.

Овако почиње Посланица Сабора у Никеји Египћанима из 325. године, тачније Цркви Александријској, коју пишу ”Епископи, сабрани у Никеји и Свети Сабор саставивши (шаљу поздрав:) Радовати се у Господу!”

Фотографија ђакона Александра Секулића

Радујемо се што је Свети и Велики Сабор богоносних Отаца завршио свој рад на Криту тако мирно и успешно и упутио Поруку и Енциклику Црквама по васељени. Благодат Духа Светога, који ”сабира сву установу Цркве”, деловала је од почетка до ”краја”: некад као хук силнога ветра а некад као глас тихог лахора. Но, зар овај Сабор може имати ”крај”? Свакако, канонски он је окончан саборном литургијом у Хањи, у недељу Свих Светих, 26. јуна 2016. године, и потписивањем саборских аката од свих предстојатеља и скоро свих Епископа (inter concilii participes nominates). Али његове импликације тек почињу да живе у Цркви. 

Који је разлог томе? Прво, зато што смо имали реализам богословског сведочења, а не идеолошке флоскуле. Схватили смо да је Сабор ”пасхални” пролазак и аскетски подвиг, да није саморазумљив догађај него да се његови дарови стичу трудом. Помирљиви (концилијарни) начин на који је вођен Сабор може помоћи да се развеју неоснована сумњичења међу појединим епископима и Црквама. Критски Сабор је у обзир узео не само питања оних присутних, него – у мери у којој је то било могуће – и одсутне браће, и тако утабао стазу будуће сарадње и дијалога.

Фотографије ђакона Александра Секулића

И даље дубоко верујем да је присуство Српске Цркве на Сабору било драгоцено и доброчинитељно. Надајмо се сада да, макар и спорим корацима, поново оживи саборска свест нас Православних, који се, без ње, поистовећујемо (признајмо то!), са праксом протестантских ”федералних” државних (националних) друштава. Сабор је место дебате, кристализације, учења.

Πλὴν Λακεδαιμονίων, ”осим Лакедемонаца”, пише на једном античком епиграму из 334. године пре Хр. писаном после победничке битке Грка на којој су једино Лакедемонци одбили да се боре. То је израз за оне који одбијају да учествују у заједничком подухвату са последицом да буду искључени из дељења успеха. Велика је штета што је Московска патријаршија изабрала да не дође, јер је управо ова многољудна Црква могла да покаже модел Православне, вишенационалне Цркве (са снажним приматом патријарха). Погрешили су Бугари што овде нису дискутовали исту ону бригу која је мучила Јеладску Цркву. Зашто се Антиохијци овде нису ”посвађали” и помирили да Јерусалимом? А да ли Грузини мисле да ће само одбацивањем документа који снисходи ”мешовитим браковима” опстати у 21. веку? Не критикујемо их. Историја им даје могућност, као што је дала и римском папи Вигилију у време V Васељенског сабора (553). Када је Св. Фотије Цариградски у Посланици Михаилу кнезу Бугарском писао о том Сабору, тада је за папу Вигилија рекао: ”Вигилије, који је добио свештени надзор (=епископство) Рима, беше присутан у граду, али Сабору није присуствовао; који (Вигилије), иако није био вољан да буде на подршку Свештеном Сабрању, но ипак ништа мање је заједничку веру Отаца потврдио писмом (својим)”. Sapienti sat. У сваком случају, историја их може уписати чак и као учеснике Сабора (као што се Бл. Августин нашао на једном catalogus episcoporum учесникâ III Вас. сабора, иако је преминуо пре тог Сабора).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Прва озбиљна реаговања на завршетак Светог и Великог Сабора читам у грчкој штампи. Познати теолог и философ Христо Јанарас је у својој колумни у водећој атинској новини ”Катимерини” (у недељу 26. јуна) написао да је код организовања ”Великог сабора” већа озбиљност могла бити показана да му је претходило разјашњење оних елемената који једну локалну хришћанску Цркву уистину чине православном (вратићу се Јанарасу врло брзо).

Својевремено је Дом Грегори Дикс скренуо пажњу на то да је новоустановљени положај Цркве у 4. веку учинио неопходним екуменско деловање, у смислу да је хришћански живот од тада почео да се одвија у свету који више није био организован на основу локализма, него на основу империје као целине... ” Пошто је Црква изашла у свет, помесне Цркве су имале да науче да више не живе као самозадовољне (self-contained) јединице (као што су у пракси, не у теорији, увелико живеле у прошлости), него као део једне шире духовне владавине”. Ако 21. век барем у томе подсећа на 4. век, то онда значи да би помесне Цркве требало поново да изађу из своје самодовољности на глобалну светлост дана. 

Да ли овај Сабор означава промену парадигме? Могуће. Но, размишљам како је тешко било људима који заступају геоцентризам говорити о хелиоцентризму и указати на промену научне слике света. Међутим, Крит са својом историјом и културом нам даје одговор. На њему се подједнако, у једној личности, поштује и Доминик Теотокопулос (византијски сликар) и Ел Греко (претеча модерне уметности, Сезанов ”отац” и Пикасов ”деда”).

Сабор је, стога, један охрабрујући подухват да се у светлу савремености разјасне проблеми брака, поста, мисије и сл. Критски сабор је, стога, огледало Православља. Онај ко мисли да је велики, биће скршен, ко се смири биће узвишен.

Фотографија ђакона Александра Секулића

По начину на који је третирало овај Сабор, схватио сам да јавно мњење може да (за)води људе, крећући се од демонизације до канонизације Сабора, а и обратно. За десетине младих православних Грка који су волонтирали на Криту чули смо да су ”америчка обавештајна служба”. Срећом, већину њих познајем из Америке и свечано изјављујем: по црквеном етосу и одушевљењу за веру одани су Цркви барем колико српски ђаци Призренске богословије или православни студенти теологије у Фочи. Осећам: да црквено Православље некима није тек пуки идиом етноса они не би говорили о теоријама завере, нити би «православне цркве» разликовали само помоћу етничких критеријума: руска, српска, бугарска, грчка, итд. Црква. Још кад се томе дода назив ”аутокефална”, то онда у свести просечног човека значи апсолутну аутономију и самодовољност сваке од њих понаособ, при чему је тешко пронаћи иједно заједничко обележје (осим неких идеолошких поклапања). Јанарас примећује да су језик (као израз заједнице искуства), литургичка драматургија, литургијски мелос, сликарство, архитектура, пракса исповести, учешћа у Евхаристији – до те мере промењени у свакој етничкој Цркви, да се данас тешко може говорити о ”истоврсности”. Историјска стварност би оправдала говор о конфедерацији етничких цркава, баш као у протестантизму.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Да ли ће Сабор у Колимбарију успети да код мноштва помесних Цркава  поврати некадашњи назив ”Једна Саборна Православна Црква” (и свест о њој) те да то јединство истакне као обједињујући елемент који ће у 21. веку служити као спона која многе Цркве установљује као Једну Цркву? Зависиће то не само од Духа Светога, него и од једног Лукијана, Амфилохија, Григорија, Порфирија, Фотија, Лонгина, Максима... Па да цео наш српски народ схвати да Сабори нису конференције управних директора или стручњака, него сабрање Епископâ: оних који искуствено имају функцију духовног очинства. Ти моменти, у којима се заборавља индивидуално, свакидашње, можда су једини моменти у којима заиста учимо шта саборност јесте. Ти саборски моменти са собом носе питања које надмашују све одговоре.

Јанарас нас позива да откријемо одговор на питање: који је данас еклисиолошки садржај речи ”патријаршија”? У Цркви епископ служи као отац, а очинство није индивидуална ”компетенција” нити последица ”аксиома”. Посреди је одговорност и харизма која се дарива унутар заједнице: потребна су најмање три епископа да би се новом епископу предала-даровала служба очинства.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једини примат који је критски ”Саборски систем” обезбедио Цркви јесте апсолутни примат егзистенцијалног циља (а не просто идеолошки консензус многих под вођством једнога). Од Крита па надаље позив саборовати усрдније примаш као заповест, као заједничку обавезу. Крећемо се ка саборовању. Не саборујемо једном за свагда, већ треба „чувати запоседнуте кораке“ (као што ми Бобен преноси да је рекао Рембо). Драго ми је што геополитика није успела да минимализује саборност… него се ту десило једно vice versa.

Током појединих дискусија, увиђаш да лако можеш постати жртва ”објективизација”. Уз све њихово опирање, лако се могу опредметити ”јединство”, ”истина”, ”саборност”… Како каже Јанарас (у поменутом чланку), људи данас говоре о ”цркви“ а подразумевају националну религију потчињену интересним циљевима државе – утилитаризму и фолклору. Импликације ове заточености су далекосежне, али нису могле бити анализиране на овом Сабору. Тај задатак припада Вама, младе генерације!

И да завршим са освртима на Јанараса. По њему, једина грешка Сабора у Колимбарију лежи у (иначе доброј) намери да се више оствари саборско јединство православних државних заједница него ли κοινωνία Цркава. Но, Јанарас није био на Сабору. Шта је онда један инсајдер могао да види? Покушаћу то да прикажем на примеру дијалога (и његовог значаја).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једна од функција Сабора је, такође, да спречи поделе или да их лечи. То се не може постићи без примене једног принципа из црквеног права који се зове ”икономија”. Саборска икономија се пружала и на случајеве када су се читаве заједнице налазиле у стању схизме. Како изгледа из Томоса Антиохијцима (са Сабора Александријског, 362), којим је председавао Атанасије Велики, две групе су биле раздвојене због схизме, једна Мелетијева а друга Павлинова, по питању Никејске вере. Огроман значај овог Сабора Светога Атанасија (овај јерарх, подсетимо се!, на две деценије пре Другог Васељенског сабора, наглашавао је потребу допуне Никејског Символа вере) лежи у чињеници да су две супротстављене групе доведене до признања и исповедања не просто никејске вере него до новог тумачења ове вере. Захваљујући томе, имамо „новоникејце“ (нпр. велики Кападокијски оци), као и „новохалкидонце“, а у 20. веку „неопатристичке“ теологе (Георгије Флоровски, Јустин Поповић, Јован Мајендорф, да поменемо неке) итд. Тај саборски чин, тј. методологија лечења схизме, сасвим јасно примењује принцип ре-рецепције или нове-рецепције вере Отаца.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Стога с правом о. Георгије Флоровски истиче да је једна од одлика саборског живота било живо дискутовање. Он наводи писање Јевсевија Кесаријског по коме су теолошки изрази (ὁμοούσιος и ἐκ τῆς οὐσίας) на I Вас. сабору били предмет „пажљиве анализе“: „Постављана су питања и давани одговори о том предмету, а значење тих речи било је темељно истражено“. У претходном Дневнику навео сам случај такве дебате између Јеладских теолога и оних из Фанара. И у Александрији 362. и у Колимбарију 2016. видело се да је тек на Сабору, ”на унакрсном испитивању, било разјашњено да су и једна и друга страна које су се разилазиле у речима, међусобно биле сагласне у смислу догмата”. Да подсетим: 2016. године била је то тема историјског назива западних Цркава. У Србији смо и на основу важећег устава дужни смо да називамо Римокатоличку и још неке Цркве ”традиционалним Црквама” (док за остале вере стоји назив ”верске заједнице”). Да је Критски сабор другачије одлучио, имали бисмо по том питању реалних тешкоћа...

Фотографија ђакона Александра Секулића

Неко ми показује интервју Владике ХерцеговачкогАтанасија, који је, изишавши из Тврдошког манастира као ”лав из грма”, дошао на Свети и Велики Сабор на Криту, иза ТВ ”Пемптусија” (манастир Ватопед) и OCN, објаснио дубље теолошке димензије црквене саборности.

Крећући се између „хипертрофије“ и „атрофије“ првог, Црква је на Критском Сабору сачувала преко потребну равнотежу између првенства части и дара саборности. Овде се могло видети каква је историјска одговорност Васељенске патријаршије: имати (и настојати да се сачува) ”првенство части” у Једноj Саборној Цркви. Живети у иноверној земљи (Турској) отеловљујући скоро двомиленијумско Предање, и имајући најбројнију своју паству у Новом свету, опирати се настојањима да се и Васељенска патријаршија претвори у етничку патријаршију... Заиста, задатак који превазилази људске снаге. Првенство на универзалном нивоу треба проверити питањем да ли је оно установљено сагласношћу древних помесних цркава и да ли његова легитимност извире из Васељенских сабора. Занимљиво, у закључку свеправославног конгреса из 1923, читамо да је митрополит Гаврило Црногорски (потоњи српски Патријарх) рекао: „[…] можемо заиста и без резерве данас рећи да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних Цркава и отеловљена у првом трону Цркве Константинопоља конституише чврст темељ, на коме се Православље показује у свој својој слави и лепоти“. Али, без византијског цара, организовати тако смерни а величанствени црквени скуп може само неко ко је наследник ромејског предања.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Φиналне каденце Сабора су биле две поруке: Опширније Писмо (окружница, циркулар) упућено свим помесним Црквама и краћа Порука верном народу. У њима има материјала пре свега за вернике Цркве, али исто тако и за социологе, научнике и економисте. Потрудићу се да се осврнем на те текстове у следећем, завршном, осврту свога Саборског дневника.

Интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја о Великом и Светом Сабору

Преносимо интервју који је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао за дневни лист Политику.

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ

Црква се не намеће силом ни политиком

Учешће СПЦ на Сабору на Криту неће пореметити односе с Руском црквом

Аутор: Јелена Чалијасубота, 25.06.2016. у 22:00

Фотографија ђакона Александра Секулића

Патријарх Иринеј (Фото Р. Крстинић)

Од нашег специјалног извештача

Крит, Хања – Долазак високе делегације Српске православне цркве на Свети и велики сабор на Криту изазвао је велику пажњу међу представницима медија који су извештавали са заседања које је окупило поглаваре и делегације 10 од 14 аутокефалних цркава. За колеге из Србије и грчки и руски новинари имали су исто питање: Хоће ли СПЦ напустити заседање? Али, судећи по њиховим реакцијама, нису прижељкивали исти одговор: први би више волели да чују да нема одласка, а други да ће напустити заседање. Испунила су се очекивања оних првих: српска црква остала је до краја Сабора. Четири помесне православне цркве, Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска, у последњем тренутку су донеле одлуку да не дођу на Крит. СПЦ је „у минут до дванаест” одлучила да ипак присуствује заседању. Из Београда, делегацију од 24 архијереја и шест саветника, предвођену патријархом српским Иринејем, испратили су медијски написи о подељености међу епископатом по питању учешћа на Сабору, размирицама, пучу...

– Чули смо такве вести, али ми смо били врло јединствени у одлуци да дођемо на Сабор. Највише се разматрало да ли да идемо на заседање због тога што на њему не присуствују све православне помесне цркве, јер ако је васељенски сабор, то претпоставља присуство свих. А тај моменат да не долазе сви био је разлог за размишљање да ли и ми треба да идемо. Неколико недеља пре почетка заседања на Криту, ми смо сазвали Свети архијерејски сабор СПЦ у Патријаршији у Београду. Тада смо били јединствени да треба ићи на заседање на Криту, а ако има неких проблема или нечег што треба да се каже, да се то реши и каже на самим седницама – каже патријарх српски Иринеј у интервјуу за „Политику” који смо обавили непосредно пред почетак јучерашње последње радне седнице Светог и великог сабора.

Да ли ће учешће српске цркве на заседању на Криту пореметити односе с Московском патријаршијом?

Не верујем и не би требало. Сабор је био припреман доста дуго и његове теме су већ биле разрађене на предсаборским седницама у Цариграду и Женеви где су присуствовали поглавари или представници православних помесних цркава. Теме су, дакле, биле мање-више обрађене и припремљене за Сабор. Наравно, с могућношћу да се у њима нешто дода или промени на самом заседању. Све су цркве потписале, прихватиле одлуку и позив Васељенске патријаршије да се Сабор одржи у одређено време и на одређеном месту. С обзиром на то да Цариград није био најповољније место за одржавање Сабора, јер је питање где би се заседало, али и из разлога безбедности, Српска црква је предложила да то буде Солун. Васељенски патријарх је одлучио и добро је одлучио да место одржавања буде Крит, острво на којем су проповедали свети апостоли Павле и Тит, који је и рођен овде. Крит заслужује да један од сабора буде ту одржан, на овом апостолском острву. Било је очекивања да ће сви доћи. Али, у последњем тренутку, неке цркве изнеле су своје разлоге, који, ипак, нису толико велики и битни да се због њих није могло доћи на Сабор. Уосталом, ако су постојали неки проблеми, онда је требало овде да се изнесу, да се расправе, да се извуку неке поуке из тих разлика. Четири помесне цркве су одлучиле да не дођу, али су недостајале на Сабору. Ипак, радило се сасвим нормално, онако како то приличи једном телу као што је Свети и велики сабор.

Уочи почетка заседања, у јавности се највише говорило управо о одлукама четири цркве да не учествују на заседању. Поједини медији називали су то подељеношћу међу православним светом, а сам сабор добио је политичку димензију кроз анализирање „сукоба” између две утицајне патријаршије: Московске и Васељенске. Каква је била атмосфера на самом заседању?

Атмосфера је била нормална, каква обично бива на оваквим заседањима. Одсуство важних цркава осећа се само у толико што би они употпунили Сабор и његов рад, он би био садржајнији. Ту нема дубоких подела о којима је писала наша и страна штампа. Чак су скоро сви одсутни патријарси послали своја писма Сабору. Они су са заседања поново позвани да учествују, одговорили су својим разлозима зашто то не желе. Али, не значи да ће ти разлози остати за свагда. Више је у медијима било приче о поделама, а оне свакако нису тако велике да би могло да дође до неког раскола. Више је то неслагање у неким не много важним питањима.

Није мали број оних који су Сабор видели као окупљање поглавара православних цркава око васељенског патријарха Вартоломеја, као да је васељенски патријарх само први, без оног другог дела „међу једнакима”. Да ли је његова улога председавајућег на било који начин стављала остале патријархе у подређени положај?

Он је де факто први, али не по власти, већ први по части. То се показало и на заседању. И у самом распореду седења где је он био у средини са себи равнима. Сваки поглавар иступао је као представник своје цркве, потпуно раван васељенском патријарху. Ту је владала потпуна једнакост, али, на крају крајева, мора неко да буде на неки начин први међу себи једнакима. Али, то је далеко од неке власти васељенског патријарха над осталим црквама. Он председава, али одлучује Сабор, а не једна личност. То је далеко од онога положаја који има римски епископ, папа, чија је реч прва и последња.

Сабор СПЦ је најавио да ће покренути питање неканонског присуства Румунске православне цркве у источној Србији. Како је та иницијатива прихваћена и да ли су изнета и нека друга питања која се тичу живота СПЦ?

Јесу, било је говора и о томе. Говорили смо о стању на Косову, али и другим нашим приликама. Међутим, Сабор се није толико бавио појединачним потешкоћама помесних цркава, већ се расправљало начелно о проблемима који тиште све, и не само цркву. Разговарали смо и о нашем проблему у односу с Румунском црквом. Предлог васељенског патријарха, што смо и прихватили, био је да то ипак покушамо сами да решимо, без изношења на Сабор. Имали смо и састанак с патријархом и делегацијом Румунске цркве. Они имају неке своје разлоге за такво понашање, који по нашем мишљењу нису оправдани. Ми имамо историјске разлоге који су оправдани, засновани на конкретним договорима. Остало је да то покушамо сами да решимо.

Предсаборски текст о односу Православне цркве с осталим хришћанским светом изазвао је највише емоција и код представника цркве и код верника. Већину тих осећања покренуо је страх да се Православна црква не стави у потчињени положај у односу на друге хришћанске цркве, пре свега Римокатоличку, да не изгуби свој идентитет.

Православна црква никада не може да изгуби свој идентитет јер она, иако је на земљи, није од земље. Она се води ванвременим истинама изнетим у јеванђељу, у делима светих отаца и у предању цркве. Она је стабилна црква, сачувала је апостолско предање, предање древне цркве и светих васељенских сабора. За нас је било важно како назвати поједине хришћанске заједнице. Превладало је мишљење да Католичка црква заслужује назив цркве, а разговарано је и о другима. Нама је врло важно да успоставимо нормалан контакт и однос с тим заједницама или црквама, нормалан дијалог. Јер тамо где је дијалог, где је сусрет, ту се ипак траже и налазе решења. Предстоји нам, можда у даљој будућности, један прави васељенски сабор где би биле присутне све такозване цркве, посебно католичка, које су биле у заједници са православном. Поремећени односи између Цариграда и Рима пренели су се, нажалост, на читав свет. То стање није нормално и свакако да ће на неком следећем васељенском сабору бити сусрет тих заједница и цркава да видимо који су разлози за такво стање, каква оправдања имају за своје ставове, своје нове праксе.

Сабор је новинарима који прате његово заседање описан као обраћање људима 21. века. Шта су по вама најважнија питања која муче модерног човека и друштво, а на која још немамо православни одговор?

Дотакли смо се многих животних питања, на пример, случајева непоштовања људске слободе, људског достојанства, ратова. Суочени смо с великим страдањем хришћана на Блиском истоку. Бавили смо се и питањима брака и породице која је веома уздрмана, а знамо да су брак и породица темељ и основ живота. Одлуке Сабора усмерене су и на свештенство и на вернике јер кад кажемо црква, то није само свештеник и епископ, него и народ.

А на који начин конкретно ће се одлуке Сабора одразити на живот православне пастве?

То зависи од тога колико је народ везан за своју цркву. Ако слуша глас своје цркве, чуће и поруке Сабора. Црква не измишља, она има своју истину, своје учење које потиче од Спаситеља Христа, које је објашњено, проповедано светим апостолима, потврђено на светим личностима, светим оцима. Дакле, црквено учење је нешто што је откривено, дато нама, предложено да прихватимо. Црква се ником не намеће силом, нити неком политиком. Она предлаже, а од народа, од личности човека зависи да ли ће то да усвоји или не.

Неколико поглавара православних цркава више пута је јавно говорило о секуларизацији Европе, о томе да она губи свој хришћански лик, да се православна црква потискује из јавног живота и маргинализује. Колико су ти процеси опасни за православље?

Црква никада није живела у неком благостању. Било је времена када је народ више живео животом цркве, али наше време, нажалост, није такво. Секуларизација је и те како присутна у нашем животу. Покушавамо да покажемо да је оно што представља живот једне цркве нешто што је најцелисходније за један народ, да даје значаја људском животу, односима и слободи људи. Без истина и морала које црква проповеда незамислив је живот. То је оно што му даје вредност. Вера никада не може да изгуби свој значај и своје присуство у свету. Уосталом, одсуство вере је и последица свега лошег што се збива у нашем времену.

Извор: Политика

Интервју Њ.П. Еп. Атанасија (Јевтића) о Великом и Светом Сабору

Преносимо интервју који је Њ. П. Еп. Атанасије (Јевтић) дао за ТВ Пемптусију и OCN о Великом и Светом Сабору:

Многаја љета! Благодат Пресветога Духа који сједињује све, да нас уједињује, да нас облагодаћује и учини нас учесницима живота Пресвете Тројице, која Тројица је вечни сабор, сабрање. Говорио је Св. Фотије у једној беседи: ”Сацрквивши се Света Тројица, и то као Црква, одлучила је да створи свет и човека. Због тога Црква Свете Тројице која је Тело Христово, Дом Очев и Заједница Духа Светога, јесте вечни Сабор. Кажу Оци да су и две природе Христове учиниле ”сабор” (синод) у једном, јединственом Христу, који је Син Божији и Син Човечји.

Тако и Сабор Православне Цркве јесте израз њеног јестаства, њене природе, њеног послања; ”у јединство је све призвао” Дух Свети. Али ово јединство Педесетнице зове се полифонична симфониа и симфонична полифонија.

Због тога смо многи Православни, и помало различити, као народи и као Цркве. Али јединство постоји и оно има свој врхунац у Божанског Литургији.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Када су се 1961. године после много деценија Православни нашли на Родосу Западни су остали зачуђени какво је то јединство у Литургији.

Тако и сада овде. Јединство постоји, али добро је да се састајемо и да бивају сабори и, дај Боже, и мислим да хоће овај Сабор бити почетак низа Сабора. Није тачно оно што кажу да 1200 година нисмо имали Сабора: имали смо Саборе Св. Фотија и исихастичке (Св. Паламе) саборе итд. Веома је добро што смо овде на Криту који је апостолско острво, острво Павла и Тита. И ми у Херцеговини имамо да је Ап. Павле послао Тита, који је презимио у заливу код Никопоља, и дошао је Тит у Херцеговини која силази до мора, па је тиме део старог Приморја.

Добро је да саборујемо. Жао ми је што нису дошле четири Цркве из неких разлога, потреба. Али верујемо да ће доћи јер теме нису такве да не би [требале доћи].

© Holy and Great Council Press

Осетљива је тема првенства. Српски народ каже, ако си мајка, покриј се. Треба ”први” да служи првенству и да уме да се смирава и да прихвата смиравња.

Када сам са студентима био у гостима код блажене успомене Патријарха Димитрија, и рекао сам му: Свјатјејши, благодаримо Вам што сте Отац, јер је то Црква која нас је родила у Христу, и од Вас смо научили Јеванђеље, Православље, веру, првавославни етос, али ако Вас некада критикујемо – и то смо од Вас научили.

На сву срећу, добро напредујемо на овом Сабору. И мислим да ћемо за кратко време имати нове саборе. То је ”саборност”, како је назвао Хомјаков, што нису разумели поједини, да је то од славофила. Други славофили су хтели да се сви потчине папи и руском цару. Постоје предубеђења о панславизму. То сада не постоји. Ја јесам Словен, али шта то значи, Србин сам. Јесам ли крив због тога, што је говорио наш патријарх. Нити сам крив нити се хвалим. То нам је дао Бог, али ми смо браћа. И посебно смо ми Срби и Јелини браћа. Знате ли колико нам је помогао и манастир са игуманом ватопедским и садашњи Критски архиепископ Иринеј, па Кипар, када су камионима довозили помоћ итд. итд. Због тога, по природи ствари, по нашој географији и историји, ми смо упућени једни на друге и као народи.

Тако, мислим да неће постојати одступања, ако их има понегде, верујем да ће се превазићи. [...] Да се трудимо да превазилазимо људске слабости. Како видим, добро напредујемо.

© Holy and Great Council Press

Интервју на грчком језику можете погледати уколико кликнете ОВДЕ

Митрополит Порфирије о последњем радном дану Светог и Великог Сабора Православне Цркве

Јуче, у суботу (25. јуна 2016. године) био је последњи дан Сабора, дакле, завршен је радни део и саборски оци су се усагласили и око последњег документа који говори о односу Православне Цркве према другим хришћанским Црквама и другим нехришћанским религијским заједницама. На овом документу се радило највише, из разлога што је, наравно, свима јасно да је реч Господња и молитва да сви једно буду заповест и императив за нас људе, али да јединство није романтичарска и сентиментална реалност и ствар, и да о њему треба обавезно трезвено, саборски промишљати. Зато, дубоко осећајући да је дијалог не само потребан, сматрамо да га треба унапређивати и покушавати у духу Јеванђеља, а у складу са канонима и предањем Цркве, корачати ка том јединству. 

У исто време, треба одредити начине, границе и сваки конкретан корак како то реализовати, јер јединство треба да буде и у истини и у љубави. Коначно, тај текст је данас потписан, а јуче је на самом завршетку Сабора свечано радни део Сабора затворио Васељенски Патријарх у присуству представника гостију, који су били и на почетку и на завршетку Сабора, из редова Римокатоличке Цркве и протестантских Цркава. 

Потом смо имали прилику да чујемо две поруке: наиме, једно циркуларно опширније писмо упућено свима помесним Црквама на увид и на рецепцију, зато што све саборске одлуке које су  доношене кроз векове никада нису саме по себи бивале коначне, па је било је неопходно да се провере прихватањем верног народа и пуноће Цркве. То опширније циркуларно писмо садржи, поред једног богословског увода о томе шта је Црква, и најважније закључке и тезе по свакој теми којом се Сабор бавио.

Поред тога, Сабор је упутио краћу поруку верном народу у којој се наглашава да је јединство Цркве највећа вредност за нас хришћане, а да се то јединство Цркве заправо јесте Сабор, реализује се кроз саборност, а темељи се на оваплоћеном Сину Божјем, Богочовеку Христу. Такође је наглашено да као хришћани не можемо бити самозаљубљени и чувати истину Јеванђеља само за себе као своје власништво, него је морамо сведочити пред светом, морамо пружати руку наде, руку спасења, руку љубави и онима који су близу и онима који су далеко.

Данас, пак, у недељу (26. јуна 2016. године) одслужена је свечана Литургија којом је началствовао Патријарх васељенски, а саслуживали сви присутни поглавари Цркава. Био је то свечани завршетак какав је био и сам почетак Сабора. Све почиње, све извире из Евхаристије, из свете Литургије, из молитве и све се запечаћује и враћа молитви, светој Евхаристији, која није ништа друго него лична карта Цркве, тј. простор у којем се пројављује Царство Божје међу нама.

Извор: Званични сајт СПЦ

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_5. део

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне),

Субота, 25. јун 2016.

Током седам дана рада Саборски Оци су показали ретку способност да било коју црквено-животну тему прикажу истовремено предањском, савременом и релевантном. То се, у већој или мањој мери, односи на све усвојене документе: Мисија Православне Цркве у савременом свету, Православна дијаспора, Аутономија у Православној Цркви и начин њеног проглашавања, Света Тајна брака и брачне сметње, Важност поста и његово држање данас, Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету.

 

У том смислу, и ми Срби испунисмо саборски завет. Тиме што је дошла на Сабор, Српска Црква је раширила крила и себи и укупном Православљу. Као што је једна икономија Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”, тако је и наша помесна Црква на Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.

Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону управо овог Светог и Великог Сабора.

У погледу документа ”Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету” наша Црква је увек имала став који је следовао православни консензус. Он гласи овако: Православна Црква признаје историјски назив хришћанских Цркава (Римокатоличке, до-халкидонске и сл.) и из поштовања према њиховој историји, наставља да их назива Црквама. За нас је њихова еклисијалност (црквени карактер) условљена њиховим коначним јединством са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Мислим да се наведеном формулацијом може дати решење питању Односа Православне Цркве према осталом хришћанском свету. 

Током даљих дискусија, искристалисана су још нека питања. Овде смо жртве страха од теорије о гранама, али, констатовано је, она нема ништа са овим. Та теорија посматра све цркве као гране једне цркве. Међутим, овде говоримо о јединству свих хришћана и не може се рећи да се јединство Цркве не озлеђује када се неко отцепљује од ње. У отачким изразима имамо и такав попут ”цепање” Цркве. Одлука Сабора који је осудио Јована Века указује на свест да се јединство нарушава. Нису имали проблем да кажу да се Црква дели. Св. Патријарх Тарасије је рекао да су иконоборци поцепали Цркву. Ако немамо заједницу са њима, и κοινωνία наша са њима је поцепана. Немамо ни са протестантима заједницу (κοινωνία).

Ово је био једини начин да избегнемо утвару која се налази изнад нас: ”теорија грана”. Направљена је разлика између онтолошке природе Цркве и њеног историјског остварања. У историји су поделе, али оне не утичу на то да Црква не буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Протестанти нас питају: како је света када има толико грешника? Одговарамо: када свештеник каже ”Светиње Светима”, народ одговара: Један је Свет. Црква као Тело Христово не може да не буде света. Христос је свет, и јединство Цркве не може да се изгуби када се изгуби јединство хришћана. Реч ”онтолошки” је врло важна у том документу. Историјска стварност Цркве има грехе и поделе, али истовремено кажемо да је Црква једна, да нема мрље и боре, да је света и непорочна. То је врло важно и треба да се задржи и једини је начин да избегнемо теорију грана која нас прати.

Пошто је Јеладска Црква износила приговоре по том питању, покушавано је да се избегне безизлазна ситуација. Ту је предлог Кипарске Цркве покрио проблематику Цркве Јеладе. Тада се цела ствар налазила у рукама Јеладске Цркве која је одлучила да о томе расправи то вече и да Сабору следећег јутра саопшти одлуку.

Следећег јутра Јеладска Црква је устима Архиепископа Јеронима код спорног пасуса, у коме се говори о ”онтолошкој природи Цркве”, изнела предлог који гласи: ”...прихвата историјски назив осталих хришћанских Цркава и вероисповести”. Због постигнуте сагласности и једногласности Сабор је то прихватио уз громки аплауз саборских Отаца. Васељенски се у име све браће захвалио браћи Јеладској на њиховом снисхођењу које је целом Сабору помогло да изађе из тешкоће и отварило врата да наставимо даље.

Стигли смо до тачке 22. ”Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек био надлежан и коначан судија по питањима вере.” Овде ће се дискусија развијати у правцу разјашњења сабора као ”суда” и као ”ауторитета”. Многи сабори су служили томе да потврде или одбаце неки претходни сабор. Никада у историји није било осуде неке јереси која није потврђена од Сабора. Зато се каже да је Сабор коначни изражавалац вере. Другачија пракса просто није забележена. Нпр. Ефески ”Разбојнички” сабор из 449. године нико није могао анулирати све док није сазван нови Сабор, Халкидонски 451. године. На питање где је ту улога народа?, одговорено је да се народ изражава преко својих Епископа. Не одсуствује народ јер када епископ не изражава правилно свој народ тада мора нови сабор да се сазове. Управо тако је Флорентински сабор одбачен – не само од народа, него – још важније – од Сабора. Дакле, питање сваком појединцу може да гласи: ”Ко си ти, господине, који се уздижеш изнад Сабора? Како ћеш доказати да си у праву?” Св. Василије Велики разликује јерес од схизме, што је било супротно схватању Картагенских сабора (под Кипријаном) који су тражили ”крштење јеретика” (анаваптизмос). Св. Василије каже да се не крштавају, али предлаже да се сазове ”μείζον” (већи) синод (сабор са већим бројем епископа) и да они правилно одлуче. Дакле, излаз за било који проблем јесте Сабор. Ако то не кажемо, изоставићемо истину која је у самој ипостаси наше Цркве. Такав је увек био живот Цркве и тако велику истину не можемо избрисати.

Службе (τὰλειτουργήματα) у Цркви, које врше ауторитет, а Сабор је врхунска власт, треба да се разумеју као антитип и светотајинско зрачење Духом Светим сâме те власти Васкрслога Христа, јединог и par excellence Литурга. Овде говоримо о томе ко на крају изражава веру Цркве наспрам појединаца или група које претендују да оне изражавају истину Цркве. Можда сте у праву, можда нисте. Али Сабор  ће одлучити. А ако Сабор није у праву, опет је потребан Сабор да то учини. Сабор Јеријски (754) је ”замењен” (коригован и одбачен) Седмим Васељенским сабором (787). То је суштински моменат. Коначно, ко има право да одлучи: један каже ово, други оно. Годинама је Несторије оптуживао Кирила за јеретика и Кирило му је писао писма: Несторију – ”брату и саслужитељу”. И кад је био сабор Александријски, називао га је ”братом и саслужитељем”. Тек после Ефеса (431) престао је да га зове ”братом и саслужитељем”. Ако неки данашњи сабор оспори неки Васељенски сабор, неки нови Васељенски треба да се изјасни о томе.

Пошто су поједини архијереји сматрали да питање ”саборске установе” није догматско него само ”канонско”, истакнуто је да се вера Цркве изражава преко Сабора. Затим је указано на то да одлика саборског система јесте и суђење. Неки су сматрали да се реч ”судитељ” замени појмом ”ауторитет”. Тим пре што по некима појам ”суђења” звучи сувише јако. Међутим, с обзиром на то да се у данашњем Православљу проширило оспоравање институција, неопходно је указати на уставни карактер Цркве. Насупрот Светом Василију Великом који је у 4. веку саборима проверио своје веровање, разноразни харизматици данас претендују да већ сада знају шта је и где је истина.

Догмати, одлуке, канони имају конкретне последице на друштво. Ниједан од Сабора није схватио да је његово дело оно што је посао неког систематског теолога, који „систематизује“ веру, него је функција саборске установе у Цркви била и остала заједништво (κοινωνία) у вери и Евхаристији. Због тога треба да постоји преношење и примена (убризгавање) догмата у савременој епохи – јер догмати имају живот. Свака епоха и генерација је позвана да живи догмате на нови начин, не уводећи нове догме.

Један од учесника дебате се позвао на Светога Максима Исповедника (580-662) који је у једном тренутку историје био малтене једини носилац Истине на православном Истоку. У одговору на то указано је да се ради о логичком проблему. Наиме, иако је тачно да је Св. Максим у датом тренутку изражавао Цркву, ми можемо рећи да је de facto тако само зато што је дошао Шести васељенски сабор да нам то каже. Сабор изражава веру, али и вера треба да се изрази кроз Сабор. Св. Атанасије Велики је говорио истину, али да није дошао Први васељенски сабор да га оправда, како бисмо знали да је говорио истину. Неко треба да потврди нешто да нешто јесте. Не можемо без Сабора да будемо сигурни ни о чему. Без тога ће се растурити Црква... И напочетку 4. Века констатујемо још већи значај који добијају сабори, а индикативан је пример Св. Јована Златоуста. Друго и коначно прогонство Златоуста (404) било је засновано на уверењу да његов повратак из првог прогонства (403) није био анулиран сабором. Његови противници су чак навели правило (канон 18 Сабора у Антиохији, 341). (Јованове присталице су брзо одговорили да овај канон потиче од аријанског сабора који је био директно усмерен против Св. Атанасија).

У таквој еклисиологији, која свакој локалној епископској Цркви признаје потпуну црквеност и католичност, јединство Цркве није неко „јединство у колективности“ (у којој би локалне Цркве представљале „делове“ једне „целине“), него је „јединство у истоветности“, у којој све локалне Цркве се међусобно поистовећују и поклапају са Телом Христовим. Једино то јединство у истоветности претпоставља дословну саборску непогрешивост. На тај начин еклисиологија се, у оквирима тријадологије и христологије, ослобађа схематичке дилеме избора између локалности/помесности и универзалности. Сви Сабори Цркве: епископски, локални и васељенски били су увек не изнад нити против, него свагда у Цркви, зависни увек од еклисијалне, саборне рецепције својих одлука од целокупног Tела.

Код одељка 23. Сабор је додао: ”искључујући сваки чин прозелитизма, унијатизма и других провокативних активности вероисповедног антагонизма”.

Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку свештеника. Он је истакао да наш  благочестиви народ неће прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.

Изабравши прилично широке теме и опсежне временске скале за своје платно, Сабор је успео да наслика верну предањску икону живота Цркве, не избегавајући да у њу унесе савремене изразе и дамаре… Истовремено, Сабор није остао глув или слеп за бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.

Свакако треба бити против идиличне слике Сабора. Они су увек имали непредвидиве, често и мучне моменте, како трезвено о њима говори славни руски историчар Болотов. ”Други Васељенски сабор 381. године у Константинопољу у потпуности је задовољио [овај] идеал: на њему није био присутан ни император ни његови изасланици. Ово је у правом смислу речи био „сабор архијереја“. Ипак, ствари ни овде нису биле сасвим тихе и мирне: неке од његових седница Григорију Богослову изгледале су као сабор ждралова. Одбацујући касније један позив на сабор, написао је следеће речи: „Поставио сам себи за правило да не долазим на саборе. У свом животу био сам на много сабора, али не сећам се ниједног после којег би ствари биле боље него раније“ (Беседа 42, 21).

Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора). Притом, идеја да овај Сабор треба да буде почетак целог саборског процеса није оригинално ”српска”. Њу је још прошле године изнео Румунски патријарх, и могла се чути и из уста осталих аутокефалних Цркава. Уз све поштовање према другачијем мишљењу, изнећу своје скромно размишљање које узима у обзир историјске, канонске, културно-еклисиолошке и економске разлоге: 1) Двехиљадугодишња историја Цркве не зна за случај ”отворених сабора”. Чак и низ тзв. исихастичких сабора 14. века, а било их је три, иако су се бавили једном и истом темом, представљају три засебна сабора код којих је сваки имао своје завршетке; 2. Канонски је немогуће оставити ”недовршен” један Сабор (осим ако ”отворен” не значи нешто друго), јер се онда поставља питање валидности свих усвојених и потписаних одлука тог сабора; 3. Колико је умесно осталим Црквама (а њих је, поред нас, још девет: три патријаршије и шест аутокефалних цркава) наметнути идеју да то што радимо није прави Сабор, него неки ”крњи” скуп, чији завршетак остављамо неодређеној будућности? Онај ко нешто предлаже треба да узме у обзир и расположење и мишљење осталих. У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија) није подржао идеју ”отвореног” сабора. 4. Ко је спреман да, рецимо, опет током ове године организује и финансира овако велики и скуп догађај? Познато је да су у време Васељенских сабора постојале жалбе због трошкова које је држава издвајала за одржавање сабора и путовања епископа.

Према томе, и да је постојао такав предлог, зар би нужно требало да буде усвојен ако није добар? Дакле, може се тражити само нешто што има упоришта у саборском предању. Погледајмо како је гласио тај став СПЦ: ”У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим и Великим Сабором”. Пошто су сва предвиђена питања размотрена и документи потписани, и то и од представника Српске Православне Цркве, уз консензус свих присутних, то није паметно инсистирати на нечем што сваком другом изгледа неоубичајено. Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију са редовним и чешћим сазивањима. У том смислу, свест свих је да се ”текући рад посматра као почетак целог саборског процеса”, подудара се са жељом наше помесне Цркве да и овај Сабор буде почетак саборске епохе која ће укључити и остале четири аутокефалне Цркве које су, свака из свог разлога, одсуствовале са овог Сабора.

Када будеш на неком сабору твој доживљај почиње када се сабор заврши. Јер тада, сабор посећује тебе.