Документ: Аутономија и начин њеног проглашавања

АУТОНОМИЈА И НАЧИН ЊЕНОГ ПРОГЛАШАВАЊА

Свети и Велики Сабор Православне Цркве се бавио темом „Аутономија и начин њеног проглашавања“. Тако је, расправљајући односне текстове којe му је упутила V Предсаборска међуправославна конференција (Шамбези, од 10. до 17. октобра 2015. године), одобрио  исте са малим изменама, као што следи.

Питања којима се бавио Синод односе се на: а) значење, садржину и различите облике установе аутономије; б) предуслове на основу којих нека локална Црква може да тражи аутономију од аутокефалне Цркве којој припада; в) искључиву надлежност аутокефалне Цркве да покрене и заврши процедуру додељивања аутономије делу своје канонске јурисдикције, Аутономних Цркава које нису основане на географском простору Православне дијаспоре; и г) последице овог црквеног чина за односе проглашене аутономне Цркве, како према аутокефалној Цркви којој се она обраћа, тако и према другим Православним аутокефалним Црквама.

1. Установа аутономије на канонски начин изражава статус релативне или делимичне зависности једног конкретног црквеног дела од канонске јурисдикције аутокефалне Цркве, којој канонски припада.

а) У примени ове установе у црквеној пракси обликовали су се степени зависности који се тичу односа аутономије према аутокефалној Цркви којој она припада.

б) Избор Предстојатеља аутономне Цркве одобрава и покреће надлежни црквени орган аутокефалне Цркве, чијег предстојатеља овај помиње и којем канонски припада.

в) У раду установе аутономије постоје различити облици у погледу њене примене у црквеној пракси, који се утврђују сходно опсегу зависности аутономне Цркве од аутокефалне Цркве.

г) У неким облицима степен зависности аутономне Цркве се изражава и кроз учешће њеног Првог у Сабору аутокефалне Цркве.

2. Покретање и окончавање процедуре додељивања аутономије делу канонске јурисдикције аутокефалне Цркве, припада канонској надлежности Цркве којој се обраћа аутономна Црква којој предстоји проглашење. На тај начин:

а) локална Црква која тражи аутономију, уколико располаже неопходним црквеним и пастирским предусловима, подноси одговарајућу молбу оној аутокефалној Цркви којој припада, образлажући и озбиљне разлоге који налажу подношење њене молбе.

б) Аутокефална Црква, примивши њену молбу, процењује на Сабору предуслове и разлоге подношења молбе и одлучује о додељивању или недодељивању аутономије. У случају позитивне одлуке, она издаје одговарајући Томос, који одређује географске границе и односе аутономне са аутокефалном Црквом којој припада, сагласно устаљеним критеријумима црквеног  предања.

в) Предстојатељ аутокефалне Цркве објављује Васељенској Патријаршији и другим аутокефалним Црквама проглашење Аутономне Цркве.

г) Аутономна Црква је у међуправославним, међухришћанским и међуверским односима заступљена преко аутокефалне Цркве од које је добила аутономију.

д) Свака аутокефална Црква може уступити статус аутономије само унутар граница своје канонске географске територије. На простору Православне дијаспоре не оснивају се Аутономне Цркве, сем једино уз свеправославну сагласност, коју обезбеђује Васељенски Патријарх, према свеправославном важењу.

ђ) У случајевима да две аутокефалне Цркве доделе аутономни статус у истој географској црквеној области, и отуда искрсну сумње око њихових аутономија, умешане стране се обраћају Васељенском Патријарху, заједно или одвојено, како би он пронашао канонско решење о том питању, према свеправославном важењу.

3. Последице које из проглашења аутономије проистичу за аутономну Цркву и њен однос према аутокефалној Цркви јесу ниже наведене:

а) предстојатељ аутономне Цркве помиње само име Предстојатеља аутокефалне Цркве;

б) име предстојатеља аутономне Цркве не наводи се у диптисима;

в) аутономна Црква преузима Свето Миро од аутокефалне Цркве;

г) епископе аутономне Цркве бира, поставља и суди њен надлежни и црквени орган. Наравно, у случајевима када аутономна Црква нема за то могућности, испомаже је аутокефална Црква којој припада.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић