Документ: Важност поста и његово држање данас

ВАЖНОСТ ПОСТА И ЊЕГОВО ДРЖАЊЕ ДАНАС

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

1. Пост је Божанска заповест (1. Мој. 2, 16-17). Према Светом Василију Великом, он је „вршњак људског рода, јер пост је установљен у Рају (О посту, 1, 3. PG 31, 168А). Он представља значајну духовну дисциплину и, по преимућству, израз је подвижничког идеала Православне Цркве. Постојано следујући Апостолским установама и саборским канонима, као и свеукупном светоотачком предању, Црква је одувек проповедала најузвишенију вредност поста за човеков духовни живот и његово спасење. У богослужбеном циклусу венца године Господње истиче се целокупно светоотачко предање и учење о посту ради са непрекидног и непоколебивог стражења човека и његовог успеха у духовним подвизима. Због тога се је пост и опеван у Триоду као благодат многосветла, оружје непобедиво, почетак духовних борби, као најбољи пут врлинâ, храна душе, извор свеукупне мудрости, порука непропадљивог васпитања и равноанђелског живљења, као мајка свих добара и врлина.

2. Пост, као древна установа, среће се још у Старом Завету (5Мој. 9, 18; Ис. 58, 4-10; Јоил 2, 15; Јона 3, 5-7), а Нови га потврђује. Сам Господ је постио четрдесет дана пре почетка свог јавног деловања (Лк. 4, 1-2), и дао је упутства у погледу практиковања поста (Мт. 6, 16-18). У Новом Завету, уопште, пост се препоручје као средство уздржања, покајања и духовног истјазавања (Мк. 1, 6; ДАп. 13, 3 и 14, 23; Рим. 14, 21). Црква је од апостолских времена проповедала узвишени значај поста и одредила је среду и петак као дане поста (Дидахи 8, 1), као и пост пре Пасхе (Иринеј Лионски, у: Јевсевије, Црквена историја 5, 24. PG 20, 497B-508 AB). Наравно, у црквеној пракси, која је посведочена вековима, постојала је разноликост не само у погледу дужине поста пре Пасхе (Дионисије Александријски, Посланица Василију епископу, PG 10, 1277), него и у погледу броја и садржине осталих периода поста, који су се образовали под утицајем различитих чинилаца, најпре литургијских и монашких, како би се, између осталог, обавила и одговарајућа припрема пред велике празнике. Нераскидива веза поста и богослужења даје нам, тако, меру и циљ поста и истиче његов духовни карактер, због кога су сви верни позвани да се одазову, сваки према својој моћи и снази, али и без допуштања да пренебрегавају ову свештену установу: „Пази да те неко не заведе са овога пута поуке [Господње]...  Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини (Учење Дванаесторице Апостола, 6, 13).2

3. Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем. „Покајање без поста је споро“ (В. Велики, О посту 1, 3. PG 31, 168 А), као што је и пост без добрих дела мртав, посебно у савремено доба, у коме неравноправна и неправедна расподела добара ускраћује и сâм насушни хлеб читавим народима. „Постећи, браћо, телесно – постимо и духовно; разрешимо све окове неправде, уништимо на силу обвезнице које нас гуше, свако писмо неправде поцепајмо; дајмо хлеба гладнима и сиромашне бескућнике уведимо у домове“ (самогласна стихира на вечерњи у среду Прве седмице поста. Уп. Ис. 58, 6-7). Пост се не исцрпљује простим и формалним уздржавањем само од одређених врста хране. „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост, него постимо пост који је прихватљив, благоугодан Богу. Истински пост је удаљење од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања, лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост. У томе је савршен пост“ (В. Велики, О посту 2, 7. PG 31, 196D). Лишавање од одређене хране у посту и уздржавање током њега, не само у погледу врсте, него и количине унете хране, представљају изразиту особину духовне борбе. „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели (Климент Александријски, Из антолoгије пророштава,  PG 9, 704D-705A). Значи, истински пост се, у целости, односи на живот у Христу верника и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.

4. Господњи четрдесетодневни пост, постао је верницима узор поста који покреће њихово послушање ка Господу, како бисмо кроз Њега „чувавши задобили, оно што смо не чувавши изгубили [у Рају]“ (Григорије Богослов, Беседа 45, на Свету Пасху, 28. PG 36, 661C). Правило које је важило за целокупно светоотачко предање, да је духовни карактер поста, а посебно Четрдесетница, схватан христоцентрично, резимира карактеристично Свети Григорије Палама: „Ако тако постиш, не само да си састрадавао и заједно умро са Христом, него ћеш и саваскрснути, и заједно с Њим царовати у бескрајне векове, јер као што си кроз такав пост постао налик обличју смрти Његове, тако ћеш бити и причасник Васкрсења и живот у Њему наследићеш“ (Омилија 13, у Пету недељу поста, PG 151, 161 AB).

5. Према Православном предању, мера духовног савршенства је „мера раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), и свако је дужан, ако жели да га достигне, да се на одговарајући начин бори и уздигне. Управо због тога подвизавање и духовна борба немају крај у овом животу, као ни савршенство савршених. Сви су позвани да се одазову, према својој моћи, у потврду узвишене православне мере чији је циљ обожење по благодати. А они, и поред тога што извршавају све што им је заповеђено, никад се не преузносе, него исповедају: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Према православном схватању духовног живота, сви су дужни да не напуштају добар подвиг поста, него да се, у самoосуди и осећању смерности свог стања, уздају у милост Божју за недостатке своје, будући да је Православни духовни живот недостижан без духовног подвига поста.

6. Православна Црква, као брижна мати, одредила је све што користи спасењу и установила свештене периоде поста као богодарована заштита новога живота верникâ у Христу против сваке најезде туђинске. Следујући Светим оцима, она чува, као и раније, Свештене апостолске обичаје, саборске каноне и Свештена предања, и увек истиче Свештене постове као изврсну стазу у подвигу духовног усавршавања и спасења верника и проповеда неопходност одржавања наложених постова током године Господње, односно Свете Четрдесетнице, средом и петком, које посведочавају Свештени канони, као и постове Божића, Светих Апостола, Успења Богородице, и једнодневне: на Воздвижење Часног Крста, уочи Богојављења, и на Усековање главе Светог Јована, као и све [ванредне] постове, који су у вези с тим, одређени пастирским старањем или добровољним избором верника да их држе.

7. Међутим, Црква је истовремено, према пастирском расуђивању, постављала и ограничења установе поста човекољубивим снисхођењем. Због тога је предвиђала примену начела црквене икономије услед телесне болести или неизбежне нужде, или тешких времена, по одговорном расуђивању и пастирском тела епископâ помесних Цркава.

8. Чињеница је да данас многи верници не држе све уредбе које се тичу поста, било због небриге или због постојећих животних услова, какви год да су они. Међутим, сви случајеви ублажавања Свештених уредби о посту, било да су личног или општег карактера, неопходно је да изражавају пастирско старање Цркве, јер Бог „не жели смрти грешника, него да се обрати и жив буде“ (уп. Јез. 33, 11), али да се не пренебрегава вредност поста. Због тога, за оне који имају тешкоћу у држању важећих уредби о посту, било из личних разлога (болест, ратна мобилизација, услови посла и др.), или из општих (посебно тешки услови који преовладавају у појединим земљама у погледу климе, као и социјално-економске специфичности појединих земаља, нпр. немогућности проналажења посне хране), оставља се на расуђивање помесним Православним Цркавама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ Свештених постова. Све ово бива у оквирима раније реченога и са циљем да се уопште не ослаби свештена установа поста. Ово човекољубиво снисхођење треба да врши Црква са сваком мером, и свакако блаже у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса. „...Добро је постити сваки дан, али који не једе, да не осуђује онога који једе. Не журите се да такве предајете закону [тј. да им судите], нити присилом да увећавате поверено вам стадо, него уверавањем, благошћу и речју засољеном“ (Јован Дамаскин, О Светим постовима, 3. PG 95, 68 B).

9. Држање поста од три и више дана пред Свето причешће оставља се на побожно расуђивање верницима, сходно речима Светог Никодима Светогорца: „Свети канони не прописују држање поста пред Свето причешће. Ипак, добро поступају и они који могу да посте чак и целу седмицу пре тога“ (Пидалион, Коментари 13. канона Шестог Васељенског сабора, стр. 191). Међутим, сва пуноћа верних у Цркви дужна је да држи Свештене постове и да од поноћи не једе како би редовно приступали Светом Причешћу, које је, по преимућству, израз бића Цркве, као и да се навикне да пости у знак покајања, у знак испуњавања духовног завета, ради испуњења одређеног свештеног циља, у временима искушења, заједно са молитвеним прозбама упућеним Богу, пре крштења (за оне који као одрасли приступају крштењу), пре рукоположења, у случајевима епитимија, на поклоничким путовањима и у другим сличним приликама.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић