Белешке са Сабора ускоро и на енглеском језику

DIARY OF THE COUNCIL

Reflections from the Holy and Great Council at the Orthodox Academy in Crete, June 17-26, 2016. (In Serbian and soon in English) by Bishop Maxim.

Diary of the Council emerged from the need of its author to appropriate the problematic of the Holy and Great Council which the Orthodox Church held 2016 in the historic land of Crete. The author of these notes, disinterested in the luxury of introspection, wants that the readers understand them as well-intended and sincere, because they were written so to say synchronously with the events.

128 pages, soft bound, published in 2016 • price $15

For purchase, please click HERE

Часопис Недељник о Белешкама са Сабора Њ. П. Еп. Максима (Васиљевића)

Часопис Недељник објавио је интервју који је са Њ. П. Еп. Максимом (Васиљевићем) урадио Младен Алексић под називом "Шта се дешавало на Сабору у Криту: Дневнички записи Владике Максима".

У датом интервјуу Владика Максим се осврће на рад и атмосферу у којој је Сабор протицао, на Белешке које је тих дана водио и које ће се ускоро појавити и у штампаном издању, али и на рецепцију Сабора у помесним Црквама. 

У вези са тим Владика Максим у датом интервјуу примећује: 

Mislite li da je jednom ovakvom, istorijskom događaju, kao što je ovaj Sabor, posvećena relevantna medijska pažnja u Srbiji, Evropi, svetu?

Dobro mi je poznato da je u Grčkoj i Americi bilo vrlo mnogo informacija o Saboru, njegovom toku i, donekle, sadržini diskusija. Takođe, za razliku od srpske teološke scene koja je i do danas ostala takoreći nema (treba se zapitati zašto?), u pravoslavnoj Americi smo imali vrlo pronicljive refleksije kako u predsaborskom tako i u postsaborskom periodu. Ma koliko mediji bili važan aspekt u komuniciranju Crkve sa svetom, još važniju ulogu od njih igraju lokalne zajednice sa sveštenicima na čelu. Ukoliko parohije molitveno i živo zainteresovano ne učestvuju u životu jednog Sabora, tada ni najbolja medijska pokrivenost ne može pomoći. Jer, da bi se od informacije preko znanja stiglo do mudrosti potrebno je mnogo više negoli ekran kompjutera ili glas spikera. Veoma mi je drago da sam po povratku u svoju eparhiju, samo nekoliko dana posle Kritskog sabora, imao priliku da pravoslavnim Amerikancima u Oregonu, Kaliforniji i drugde govorim o smislu proteklog Sabora i odgovaram na njihova pitanja. Možemo s ponosom reći da je kod nas proces recepcije već otpočeo. Objavili smo dokumente na srpskom i engleskom, uključujući i saborsku poruku i encikliku.

У интервјуу можете прочитати и осврт Владике Максима на одустајање четити помесне Цркве да узму учешће у раду Сабора, однос између Московске и Васељенске Патријаршије, везу између рада Сабора и геосветске политике, етнофилетизам, дијаспору, секуларизам и многе друге аспекте и питања о којима се размишљало и расправљало у вези са одржавањем Великог и Светог Православног Сабора. 

Књига: Дневник са Сабора

За све оне који су нас редовно и мање редовно пратили имамо једну лепу вест.
У штампи је књига "Дневник са Сабора".

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_7. део

О теологији Светог и Великог Сабора (кратак осврт)

О Видовдану 2016. године

Они који тек сада буду читали документе, поруку и окружно писмо (у даљем тексту: енциклика) Светог и Великог Сабора на острву Криту 2016 (документи нису били доступни јавности скоро до априла месеца текуће године) приметиће опсег (шири или ужи) и захват (мањи или већи) којим су се Саборски Оци позабавили главним проблемима хришћана и света данашњице. Не би било претерано овај сабор назвати ”Сабором православног предања”, а шта под тим мислим појаснићу нешто касније. Оно што писцу ових редова – а који није усамљен – у тим текстовима недостаје није толико теолошка дубина (које не недостаје) и садржајност, колико одсуство конкретнијих сугестија и предлога како деловати у циљу решавања проблема. Сабору није био циљ да произведе савршену теолошку дисертацију нити социјални приручник, како је виспрено приметио један од епископа. У неким од текстова, чини ми се као да је Сабор хтео да ми сами доспемо од имплицитног до експлицитног.

Пре него што се осврнем на то ”eксплицитно” у теологији Светог и Великог Сабора, желим да подсетим на значај слања саборских Посланица ради оглашавања саборских одлука свакој помесној Цркви. Историја нам говори о непорецивој важности ових саборских Посланица у случају сваког појединачног Васељенског сабора.

Чињеница је да су аутори текстова (посенбно поруке и енциклике) желели да буду истовремено на фону Предања и да дотакну новоискрсле (у 20. и 21. веку) модерне проблеме и питања. Текст је, с једне стране, писан у духу ”синодика” древних Сабора који су обично завршавани прославом победе православног учења и осудом јеретика. Та афирмативна страна документа је разумљива и оправдана. Међутим, проблем који су уочили и аутори текстова а сада и њихови читаоци састоји се у томе што није лако одредити ”циљну групу”: обраћа ли се пуноћи Цркве (дакле, верницима и свештенству свих степена) или ”свету” око нас (тзв. савременом човеку) – који је толико плуралистичан да уопште није једноставно изабрати коме се у том ”мултиверзуму” тачно и може обратити. Стога приговор да Саборски оци немају ”реалну слику света” (уистину, ко је има?) у коме живе може бити упућен сваком чиниоцу друштва. Не мислим да је аутистична слика коју имају оци Сабора. Аутори текстова су морали да имају много више обзира за читав спектар тема и прилично деликатности за сензибилитет најширег аудиторијума: од помесних Цркава, међу којима постоје дијаметрално супротни ставови нпр. око мешовитог брака до тзв. савременог човека, где треба одлучити обраћамо ли се интелектуалцима или простим сељацима, да ли глобалистима и постмодернистима; требало је помирити оне који срж постојања Цркве виде у вођењу дијалога са онима који у томе виде просто демагогију; требало је адресовати егзистенцијалне немире како неког појединца у Финској тако и оног у јужној Африци. 

Наведимо само пример VII Вас. Сабора. Патријарх Тарасије, председавајући Сабором, у погледу организације је припремио све што је требало за успешно функционисање Сабора који је требало да се суочи са једном од најозбиљнијих криза Цркве Константинопоља. Знао је да за прихватање одлука исте треба да буду убедљиве, да су утемељене у Светом Писму, у отачком, саборском и црквеном предању. Опасност је била двострука: прва је долазила од војног и црквеног иконоборачког естаблишмента. Друга је долазила од суперконзервативних иконофила и посебно од многобројног реда монаха. Подсетимо се речи Св. Николаја Жичког: „Није могуће угодити (и) свету и Богу. Уосталом, сваки искусни хришћанин зна да се некако још може и угодити Богу истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом ни неправдом” (Љубостињски стослов, 29).

Стога, моје питање најпре гласи да ли постоји јединствени језик или ерминевтички кључ којим се може формулисати порука која говори свакоме човеку? И да ли ико може указати на такав један текст у било којој хришћанској традицији? (Недавна енциклика папе Франциска Laudato Si изазвала је подељена мишљења чак и унутар Римокатоличке цркве, док ју је конзервативни свет Америке схватио као пропагирање либералних идеја). Претпостављам да конфузија настаје од мешавине етичких, интелектуалних, естетских и сл. тема од којих свака има своје унутрашње антитезе. Када порука коју Црква шаље није само интелектуална, етичка или естетска, него примарно егзистенцијална, тада је у прилици да задовољи најдубља трагања, универзална ишчекивања, немире и захтеве света са којим се Христос као Црква сусреће у Духу Светоме. По среди је једна „феноменологија наде“ која се тиче жудње за спасењем и вечним животом. Отуда, да би хришћанска култура била израз етоса надахнутог Царством Божијим она мора да има и над-контекстуалну оријентацију.

Архиепископ албански Анастасије је поменуо да текст поруке Цркви и свету треба да садржи и дозу самокритичности, али до тога није дошло пошто је времена за усклађивање текстова било врло мало. Некима ће звучати да се уместо решења нуде говорнички украси (фразе). Међутим, текстови показују – по први пут такође у саборској историји – да Црква има не само теолошку реч у одбрану своје истине него и социјално интонирану поруку у којој се јасно препознају друштвена ”зла”. Одјек става о вредности дијалога не постоји у енциклици, али га има – и то до тачке која је и српске теологе узнемиравала – у документу о односу Цркве према осталом хришћанском свету.

Проучавалац саборских споменика Цркве, приметиће да су по први пут у историји Саборâ у неком документу експлицитно наглашена евхаристијска еклисиологија и персоналистичка антропологија: Евхаристијски идентитет Цркве је снажно подвучен и указана личностна димензија човека. Експлицитно је казано да Евхаристија чини ”саму срж саборног деловања тела Цркве, као и аутентичну потврду исправности вере Цркве”. Ето једног доприноса саборске теологије 21. века.

Теологија Светог и Великог сабора огледа се у исповедању Tројичне вере у њеној христолошкој перспективи и пневматолошком миљеу спасења. Богоносни саборски Оци сведоче да Црква, која је „у свету“, али није „од света“, као икона Царства Божијег, благовести „нову твар“, сабирајући „на једно место“ (1Кор. 11, 20) расејану децу Божју (Јн 11, 52) у једно Тело Богочовека. У личностима својих Светитеља, који су својим подвигом и врлином већ у овом животу постали иконе Царства Божјега, Спаситељ пружа „ипостас свега чему се надамо“ (Јевр. 11, 1). Чувајући вредност људске личности, Православна Црква, учествује у бризи и егзистенцијалним проблемима не само својих синова и кћери, него и сваког људског бића, али је то зато што је Христос Спаситељ света открио Себе као Емануила. Он Христос, обновивши у себи старог Адама (уп.  Еф. 2, 15), „саобожио је човека, поставши првина наде наше“. Само одатле следи потреба за развијањем међухришћанске сарадње у свим правцима, ради заштите вредности човека и божанског дара слободе који представља један од најузвишенијих дарова Божјих човеку. Свесна несавршенства и недостака који данас преовладавају у животу, Православна Црква подсећа да слобода без одговорности и љубави води коначном губљењу слободе. Пошто „ништа није у толикој мери својствено хришћанину као да мир гради“ (Св. Василије Велики), хришћани и у 21. веку „благовесте мир вама који сте далеко и онима који су близу“ (Еф. 2, 17). Православна Црква је против дискриминација следујући пример Христа који је на питање „а ко је мој ближњи?“, одговорио причом о милостивом Самарјанину ( Лк. 10, 25-37).

Читамо у Прогласу ”Фотијевог Сабора” (879-880): Ἡ Ἁγία Σύνοδος εἴπε. Πρέπον έστί… ” (Свети Сабор је рекао: Тако доликује...”). Тако, читамо даље у критским документима, Света Црква Христова у свом Саборном Телу, обухватајући у своје наручје многе народе земаљске, наглашава начело свељудске жртвене љубави и подржава најтешњу сарадњу народа и држава за мирно решавање свих разлика (јаз између богатих и сиромашних), указује на застрашујуће димензије еколошке кризе коју највећим делом узрокује сам човек (она, између осталог, потиче од користољубља ради задовољавања материјалних потреба). Наглашавајући несумњиву светост људског живота од зачећа до природне смрти, Црква подстиче развој биолошких наука али упозорава на ризике биоинжењеринга. Коначно, овим се показује и пастирско старање Цркве за младе.

Иако долепотписаном бављење статистиком није ни хоби ни врлина, осврнуо бих се на овом месту на обиље духовних аспеката и теолошких димензија саборских докумената. Свакако, опсежније анализе ће тек уследити када им се посвете наши теолози. Ипак, чак и овлашни поглед на тематику, лексику, а често и стил докумената допушта да се у њима препознају богословске, духовне и икуменске димензије изворног православног Предања.

Какве везе саборски документи имају са православном теологијом? У усвојеним документима (пет текстова, плус Порука и Енциклика, на мање од 50 страна) наилазимо на преко 130 библијских упућивања и на више од 30 патристичких и химнографских референци и израза. Из њих не одсуствује ниједан кључни теолошки појам: име Христос (помиње се 174 пута), Света Тројица (7), Црква (чак 399; док је ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква” експлицитно поменута 9 пута); Дух Свети (19), Бог Отац (14), Царство (Божије) (16), Евхаристија (19), Литургија или литургијски (13), Свете Тајне или светотајински (28), заједница (25), Свети Оци (10), Јеванђеље (21), Спаситељ или спасење (10), Предање и црквена предања (45), благодат (12), aпостоличност (27), љубав (44), покајање (9), подвижништво (13), а само-уздржање (4), личност (25), дијалог или дијалошки (43), јединство (41), сведочење (29), вера (36), каноnи (18), Православље (13), Православна Црква (132), светост (4 пута), итд. итд.

Као што јасно извире из саборских докумената, проблем савременог човека је суштински духовни проблем. Није случајно да се реч ”слобода” котира врло високо (38 пута), с обзиром да је још у првом документу (о мисији) окарактерисана као један од највећих Божијих дарова човеку. Библијски појам слике (икона и подобије) поменут је 12 пута како би антропологија јасно била доведена у везу са христологијом. Посебно је наглашана подвижничка димензија спасења и експлицитно указано да се хришћанска аскетика радикално разликује од дуалистичких религија које човека одвајају од ближњега и заједнице. Напротив, хришћански подвиг је неодвојив од светотајинског живота у Цркви и самоуздржање није разервисано само за монахе него за све хришћане. Tајна брака је једна од учесталијих речи (46 пута) као установа божанског права и Цркве. Профетски (критички) став Цркве се помиње 7 пута.

Интересантно (посебно за оне који су овај Сабор видели као некакво потчињавање првопрестолној Цркви Константинопоља), ниједном се не помиње реч ”примат” (првенство), а реч ”ауторитет” се повезује само са саборима и Црквом уопште. Реч ”престо”, трон и слично се помиње само у контексту Царства Божијег.  Овај Сабор је јасно истакао: ”…очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек представљао надлежног и коначног судију по питањима вере…” (Канон 6, II Васељенског сабора). Св. Фотије је у Посланици Михаилу кнезу Бугарском рекао следеће: ”А Свети и Васељенски Седми Сабор (787) у Никеји, која је митрополија Витиније, и која је и у старини била судска дворана православних догмата, њу је (овај) Сабор показао као судиште (критеријум, κριτήριον) Благочешћа (Православља)”. Никада није било осуде јереси која није потврђена од Сабора. Сви Васељенски сабори, који су утврђивали догмате, своје одлуке су завршавали тзв. анатематизмима, тј. одлучењем од Причешћа. Поука овог Сабора свима гласи: није довољна само правилна вера него и заједништво у Евхаристији под једним Епископом. Иначе, појам ”епископ” (око 30 пута) се користи најучесталије у контексту тема дијаспоре и аутономије. Кад поменусмо дијаспору, нисмо ни свесни колико ће нови демографски таласи у САД утицати на стање у нашим парохијама. Без свеправославне сарадње, многе од наших епархија могу значајно да ослабе, а парохије могу бити десетковане уколико се буду ослањале искључиво на нову имиграцију.

Појам ”католички” се помиње 14 пута али само у контексту Православне Саборно-католичанске Цркве (Римокатоличка Црква ниједанпут није изричито поменута). Иако су текстови настали са снажном жељом за екуменским приближавањем, ипак се реч ”екуменизам” уопште не помиње, док се придев ”екуменски” користи само три пута. Светски савет Цркава (WCC) поменут је шест пута а Екуменски покрет пет пута.

У погледу социјалних проблема (реч друштво је заступљена 20 пута), може се рећи да је овај Сабор донео једну врсту сажетог социјалног учења (премда не и компендијум) тиме што велики акценат ставља на питање: људских права (21 пут); правде (25); мира (47), помирења (8); насиља (6), економије (24). Но, није пропуштено да се ти појмови ставе и у вертикалну димензију, а не само хоризонталну. Глобализам и глобализација су у фокусу Саборских Отаца (7 пута). Интересантно је да реч ”интернет” ниједанпут није поменута, али зато јесу мас-медији (4), чији је могући негативан утицај на свест хришћана јасно наведен (уместо да сједињују људе и народе, медији се најчешће користе за манипулацију људима). Различити феномени секуларизма поменути су 16 пута, па се тако изражава брига због све већег наметања потрошачког стила живота, лишеног етичких принципа, као и трендова глобализације које воде као искорењивању националних духовних корена, губљења историјског памћења и заборављања традиција. Етички обзири и биоетичке дилеме су такође предмет интересовања Саборских Отаца (12 пута).

Наука (4 пута) и научна достигнућа (12) се од Сабора препознају као добродошла (посебно поља биологије, генетике и неурофизиологије), премда се са упозорењем указује на стварне опасности. Реч ”криза” се учестало користи (16 пута), посебно у погледу идентитета, духовног живота, избеглиштва, екологије, политике и сл. Уосталом, Православна Црква је 1989. године прва у хришћанском свету привукла пажњу светске заједнице на озбиљност еколошког проблема и указала на дужност Цркве да се огласи тим поводом (енциклика Васељенског патријарха Димитрија). Коначно, али не и последње, Сабор се десет (10) пута осврће на омладину, на њена трагања и проблеме.

Како је приметио један епископ, у саборским документима не морају само јаке теолошке (библијско-патристичке) формулације да фигурирају да бисмо тек онда задовољно рекли: ето, то је христолошки добро! или: ту је Јеванђеље! Ако се негде говори о бризи за творевину Божију, или о помоћи гладнима и угњетаванима, зар и то није христологија? И зар ту нема Благе вести?

У сваком случају, може се рећи да се у саборским текстовима препознају различити богословски слојеви и утицаји (патристичка, академска, екуменска итд. теологија), али у њој свакако превагу носи православна еклисиологија заједнице (која је наслеђе новопатристичке синтезе 20. века). Поврх свега, ипак се у њима може препознати Јеванђеље о спасењу, преумљењу људских срца и покајању као новом начину живота. И у том смислу, Сабор је коначни догађај (τετελεσμένον) који остаје отворен за тумачења. Сви црквени ороси вере били су производ дебата, побољшања, уступака (стилских, не теолошких)... Поједини пасуси – попут оног који упућује на избеглиштво као прилика за есхатолошко гостољубље по узору на Спаситеља Христа (Мт 25, 40) – носе теолошки печат који може да ”говори” сваком човеку. Додајмо овде да су сви текстови, укључујући поруку и циркулар, прочитани у дужој форми пред саборским Оцима а у скраћеној на завршној саборској литургији. Ови документи се шаљу Црквама, онима које су присуствовале и које су одсуствовале. Квантитативан приступ је занимљив али није православан и није истинит. Рећи да једна ”трећина” епископа (или Цркава) није присутна толико је апсурдно као кад би се рекло да на Васељенском сабору није била присутна нека ”трећина”. Управо на Васељенским саборима је понестајала барем ”трећина” епископата, а на многима чак ни ”трећине” епископа није било. Ипак, Васељенски Сабори су прихватани после две или више година. Оно што је Сабору недостајало јесте више сведочење одсутних Цркава о њиховој еклисиологији, духовности, богословљу, молитви... што је од виталног значаја за укупно хришћанство. Још једном да поновимо: као и у древна времена, на Критском сабору епископи су слушали једни друге, износили истоветна, слична или супротна мишљења, понегде показали дозу ироније, али изнад свега преовладало је разумевање.

Надамо се да значај докумената Светог и Великог Сабора на Криту неће бити ограничен само на Православне хришћане. У њему су садржани значајни икуменски обзири који све хришћане подсећају на заједничку обавезу и бригу према човеку и творевини Божијој. 

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_6. део

Дневник 6

Симфонична полифонија

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит,

Недеља свих Светих, 26. јун 2016.

”Пошто нас је благодат Божија и богољубезњејши цар Константин сабрао из разних области и градова, и одржан је у Никеји Велики и Свети Сабор, свакако се показало неопходним да се од Свештеног Сабора и вама упути писмо, да бисте знали шта је све покренуто и испитано, а шта је одлучено и потврђено”.

Овако почиње Посланица Сабора у Никеји Египћанима из 325. године, тачније Цркви Александријској, коју пишу ”Епископи, сабрани у Никеји и Свети Сабор саставивши (шаљу поздрав:) Радовати се у Господу!”

Фотографија ђакона Александра Секулића

Радујемо се што је Свети и Велики Сабор богоносних Отаца завршио свој рад на Криту тако мирно и успешно и упутио Поруку и Енциклику Црквама по васељени. Благодат Духа Светога, који ”сабира сву установу Цркве”, деловала је од почетка до ”краја”: некад као хук силнога ветра а некад као глас тихог лахора. Но, зар овај Сабор може имати ”крај”? Свакако, канонски он је окончан саборном литургијом у Хањи, у недељу Свих Светих, 26. јуна 2016. године, и потписивањем саборских аката од свих предстојатеља и скоро свих Епископа (inter concilii participes nominates). Али његове импликације тек почињу да живе у Цркви. 

Који је разлог томе? Прво, зато што смо имали реализам богословског сведочења, а не идеолошке флоскуле. Схватили смо да је Сабор ”пасхални” пролазак и аскетски подвиг, да није саморазумљив догађај него да се његови дарови стичу трудом. Помирљиви (концилијарни) начин на који је вођен Сабор може помоћи да се развеју неоснована сумњичења међу појединим епископима и Црквама. Критски Сабор је у обзир узео не само питања оних присутних, него – у мери у којој је то било могуће – и одсутне браће, и тако утабао стазу будуће сарадње и дијалога.

Фотографије ђакона Александра Секулића

И даље дубоко верујем да је присуство Српске Цркве на Сабору било драгоцено и доброчинитељно. Надајмо се сада да, макар и спорим корацима, поново оживи саборска свест нас Православних, који се, без ње, поистовећујемо (признајмо то!), са праксом протестантских ”федералних” државних (националних) друштава. Сабор је место дебате, кристализације, учења.

Πλὴν Λακεδαιμονίων, ”осим Лакедемонаца”, пише на једном античком епиграму из 334. године пре Хр. писаном после победничке битке Грка на којој су једино Лакедемонци одбили да се боре. То је израз за оне који одбијају да учествују у заједничком подухвату са последицом да буду искључени из дељења успеха. Велика је штета што је Московска патријаршија изабрала да не дође, јер је управо ова многољудна Црква могла да покаже модел Православне, вишенационалне Цркве (са снажним приматом патријарха). Погрешили су Бугари што овде нису дискутовали исту ону бригу која је мучила Јеладску Цркву. Зашто се Антиохијци овде нису ”посвађали” и помирили да Јерусалимом? А да ли Грузини мисле да ће само одбацивањем документа који снисходи ”мешовитим браковима” опстати у 21. веку? Не критикујемо их. Историја им даје могућност, као што је дала и римском папи Вигилију у време V Васељенског сабора (553). Када је Св. Фотије Цариградски у Посланици Михаилу кнезу Бугарском писао о том Сабору, тада је за папу Вигилија рекао: ”Вигилије, који је добио свештени надзор (=епископство) Рима, беше присутан у граду, али Сабору није присуствовао; који (Вигилије), иако није био вољан да буде на подршку Свештеном Сабрању, но ипак ништа мање је заједничку веру Отаца потврдио писмом (својим)”. Sapienti sat. У сваком случају, историја их може уписати чак и као учеснике Сабора (као што се Бл. Августин нашао на једном catalogus episcoporum учесникâ III Вас. сабора, иако је преминуо пре тог Сабора).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Прва озбиљна реаговања на завршетак Светог и Великог Сабора читам у грчкој штампи. Познати теолог и философ Христо Јанарас је у својој колумни у водећој атинској новини ”Катимерини” (у недељу 26. јуна) написао да је код организовања ”Великог сабора” већа озбиљност могла бити показана да му је претходило разјашњење оних елемената који једну локалну хришћанску Цркву уистину чине православном (вратићу се Јанарасу врло брзо).

Својевремено је Дом Грегори Дикс скренуо пажњу на то да је новоустановљени положај Цркве у 4. веку учинио неопходним екуменско деловање, у смислу да је хришћански живот од тада почео да се одвија у свету који више није био организован на основу локализма, него на основу империје као целине... ” Пошто је Црква изашла у свет, помесне Цркве су имале да науче да више не живе као самозадовољне (self-contained) јединице (као што су у пракси, не у теорији, увелико живеле у прошлости), него као део једне шире духовне владавине”. Ако 21. век барем у томе подсећа на 4. век, то онда значи да би помесне Цркве требало поново да изађу из своје самодовољности на глобалну светлост дана. 

Да ли овај Сабор означава промену парадигме? Могуће. Но, размишљам како је тешко било људима који заступају геоцентризам говорити о хелиоцентризму и указати на промену научне слике света. Међутим, Крит са својом историјом и културом нам даје одговор. На њему се подједнако, у једној личности, поштује и Доминик Теотокопулос (византијски сликар) и Ел Греко (претеча модерне уметности, Сезанов ”отац” и Пикасов ”деда”).

Сабор је, стога, један охрабрујући подухват да се у светлу савремености разјасне проблеми брака, поста, мисије и сл. Критски сабор је, стога, огледало Православља. Онај ко мисли да је велики, биће скршен, ко се смири биће узвишен.

Фотографија ђакона Александра Секулића

По начину на који је третирало овај Сабор, схватио сам да јавно мњење може да (за)води људе, крећући се од демонизације до канонизације Сабора, а и обратно. За десетине младих православних Грка који су волонтирали на Криту чули смо да су ”америчка обавештајна служба”. Срећом, већину њих познајем из Америке и свечано изјављујем: по црквеном етосу и одушевљењу за веру одани су Цркви барем колико српски ђаци Призренске богословије или православни студенти теологије у Фочи. Осећам: да црквено Православље некима није тек пуки идиом етноса они не би говорили о теоријама завере, нити би «православне цркве» разликовали само помоћу етничких критеријума: руска, српска, бугарска, грчка, итд. Црква. Још кад се томе дода назив ”аутокефална”, то онда у свести просечног човека значи апсолутну аутономију и самодовољност сваке од њих понаособ, при чему је тешко пронаћи иједно заједничко обележје (осим неких идеолошких поклапања). Јанарас примећује да су језик (као израз заједнице искуства), литургичка драматургија, литургијски мелос, сликарство, архитектура, пракса исповести, учешћа у Евхаристији – до те мере промењени у свакој етничкој Цркви, да се данас тешко може говорити о ”истоврсности”. Историјска стварност би оправдала говор о конфедерацији етничких цркава, баш као у протестантизму.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Да ли ће Сабор у Колимбарију успети да код мноштва помесних Цркава  поврати некадашњи назив ”Једна Саборна Православна Црква” (и свест о њој) те да то јединство истакне као обједињујући елемент који ће у 21. веку служити као спона која многе Цркве установљује као Једну Цркву? Зависиће то не само од Духа Светога, него и од једног Лукијана, Амфилохија, Григорија, Порфирија, Фотија, Лонгина, Максима... Па да цео наш српски народ схвати да Сабори нису конференције управних директора или стручњака, него сабрање Епископâ: оних који искуствено имају функцију духовног очинства. Ти моменти, у којима се заборавља индивидуално, свакидашње, можда су једини моменти у којима заиста учимо шта саборност јесте. Ти саборски моменти са собом носе питања које надмашују све одговоре.

Јанарас нас позива да откријемо одговор на питање: који је данас еклисиолошки садржај речи ”патријаршија”? У Цркви епископ служи као отац, а очинство није индивидуална ”компетенција” нити последица ”аксиома”. Посреди је одговорност и харизма која се дарива унутар заједнице: потребна су најмање три епископа да би се новом епископу предала-даровала служба очинства.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једини примат који је критски ”Саборски систем” обезбедио Цркви јесте апсолутни примат егзистенцијалног циља (а не просто идеолошки консензус многих под вођством једнога). Од Крита па надаље позив саборовати усрдније примаш као заповест, као заједничку обавезу. Крећемо се ка саборовању. Не саборујемо једном за свагда, већ треба „чувати запоседнуте кораке“ (као што ми Бобен преноси да је рекао Рембо). Драго ми је што геополитика није успела да минимализује саборност… него се ту десило једно vice versa.

Током појединих дискусија, увиђаш да лако можеш постати жртва ”објективизација”. Уз све њихово опирање, лако се могу опредметити ”јединство”, ”истина”, ”саборност”… Како каже Јанарас (у поменутом чланку), људи данас говоре о ”цркви“ а подразумевају националну религију потчињену интересним циљевима државе – утилитаризму и фолклору. Импликације ове заточености су далекосежне, али нису могле бити анализиране на овом Сабору. Тај задатак припада Вама, младе генерације!

И да завршим са освртима на Јанараса. По њему, једина грешка Сабора у Колимбарију лежи у (иначе доброј) намери да се више оствари саборско јединство православних државних заједница него ли κοινωνία Цркава. Но, Јанарас није био на Сабору. Шта је онда један инсајдер могао да види? Покушаћу то да прикажем на примеру дијалога (и његовог значаја).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једна од функција Сабора је, такође, да спречи поделе или да их лечи. То се не може постићи без примене једног принципа из црквеног права који се зове ”икономија”. Саборска икономија се пружала и на случајеве када су се читаве заједнице налазиле у стању схизме. Како изгледа из Томоса Антиохијцима (са Сабора Александријског, 362), којим је председавао Атанасије Велики, две групе су биле раздвојене због схизме, једна Мелетијева а друга Павлинова, по питању Никејске вере. Огроман значај овог Сабора Светога Атанасија (овај јерарх, подсетимо се!, на две деценије пре Другог Васељенског сабора, наглашавао је потребу допуне Никејског Символа вере) лежи у чињеници да су две супротстављене групе доведене до признања и исповедања не просто никејске вере него до новог тумачења ове вере. Захваљујући томе, имамо „новоникејце“ (нпр. велики Кападокијски оци), као и „новохалкидонце“, а у 20. веку „неопатристичке“ теологе (Георгије Флоровски, Јустин Поповић, Јован Мајендорф, да поменемо неке) итд. Тај саборски чин, тј. методологија лечења схизме, сасвим јасно примењује принцип ре-рецепције или нове-рецепције вере Отаца.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Стога с правом о. Георгије Флоровски истиче да је једна од одлика саборског живота било живо дискутовање. Он наводи писање Јевсевија Кесаријског по коме су теолошки изрази (ὁμοούσιος и ἐκ τῆς οὐσίας) на I Вас. сабору били предмет „пажљиве анализе“: „Постављана су питања и давани одговори о том предмету, а значење тих речи било је темељно истражено“. У претходном Дневнику навео сам случај такве дебате између Јеладских теолога и оних из Фанара. И у Александрији 362. и у Колимбарију 2016. видело се да је тек на Сабору, ”на унакрсном испитивању, било разјашњено да су и једна и друга страна које су се разилазиле у речима, међусобно биле сагласне у смислу догмата”. Да подсетим: 2016. године била је то тема историјског назива западних Цркава. У Србији смо и на основу важећег устава дужни смо да називамо Римокатоличку и још неке Цркве ”традиционалним Црквама” (док за остале вере стоји назив ”верске заједнице”). Да је Критски сабор другачије одлучио, имали бисмо по том питању реалних тешкоћа...

Фотографија ђакона Александра Секулића

Неко ми показује интервју Владике ХерцеговачкогАтанасија, који је, изишавши из Тврдошког манастира као ”лав из грма”, дошао на Свети и Велики Сабор на Криту, иза ТВ ”Пемптусија” (манастир Ватопед) и OCN, објаснио дубље теолошке димензије црквене саборности.

Крећући се између „хипертрофије“ и „атрофије“ првог, Црква је на Критском Сабору сачувала преко потребну равнотежу између првенства части и дара саборности. Овде се могло видети каква је историјска одговорност Васељенске патријаршије: имати (и настојати да се сачува) ”првенство части” у Једноj Саборној Цркви. Живети у иноверној земљи (Турској) отеловљујући скоро двомиленијумско Предање, и имајући најбројнију своју паству у Новом свету, опирати се настојањима да се и Васељенска патријаршија претвори у етничку патријаршију... Заиста, задатак који превазилази људске снаге. Првенство на универзалном нивоу треба проверити питањем да ли је оно установљено сагласношћу древних помесних цркава и да ли његова легитимност извире из Васељенских сабора. Занимљиво, у закључку свеправославног конгреса из 1923, читамо да је митрополит Гаврило Црногорски (потоњи српски Патријарх) рекао: „[…] можемо заиста и без резерве данас рећи да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних Цркава и отеловљена у првом трону Цркве Константинопоља конституише чврст темељ, на коме се Православље показује у свој својој слави и лепоти“. Али, без византијског цара, организовати тако смерни а величанствени црквени скуп може само неко ко је наследник ромејског предања.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Φиналне каденце Сабора су биле две поруке: Опширније Писмо (окружница, циркулар) упућено свим помесним Црквама и краћа Порука верном народу. У њима има материјала пре свега за вернике Цркве, али исто тако и за социологе, научнике и економисте. Потрудићу се да се осврнем на те текстове у следећем, завршном, осврту свога Саборског дневника.

Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_5. део

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне),

Субота, 25. јун 2016.

Током седам дана рада Саборски Оци су показали ретку способност да било коју црквено-животну тему прикажу истовремено предањском, савременом и релевантном. То се, у већој или мањој мери, односи на све усвојене документе: Мисија Православне Цркве у савременом свету, Православна дијаспора, Аутономија у Православној Цркви и начин њеног проглашавања, Света Тајна брака и брачне сметње, Важност поста и његово држање данас, Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету.

 

У том смислу, и ми Срби испунисмо саборски завет. Тиме што је дошла на Сабор, Српска Црква је раширила крила и себи и укупном Православљу. Као што је једна икономија Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”, тако је и наша помесна Црква на Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.

Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону управо овог Светог и Великог Сабора.

У погледу документа ”Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету” наша Црква је увек имала став који је следовао православни консензус. Он гласи овако: Православна Црква признаје историјски назив хришћанских Цркава (Римокатоличке, до-халкидонске и сл.) и из поштовања према њиховој историји, наставља да их назива Црквама. За нас је њихова еклисијалност (црквени карактер) условљена њиховим коначним јединством са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Мислим да се наведеном формулацијом може дати решење питању Односа Православне Цркве према осталом хришћанском свету. 

Током даљих дискусија, искристалисана су још нека питања. Овде смо жртве страха од теорије о гранама, али, констатовано је, она нема ништа са овим. Та теорија посматра све цркве као гране једне цркве. Међутим, овде говоримо о јединству свих хришћана и не може се рећи да се јединство Цркве не озлеђује када се неко отцепљује од ње. У отачким изразима имамо и такав попут ”цепање” Цркве. Одлука Сабора који је осудио Јована Века указује на свест да се јединство нарушава. Нису имали проблем да кажу да се Црква дели. Св. Патријарх Тарасије је рекао да су иконоборци поцепали Цркву. Ако немамо заједницу са њима, и κοινωνία наша са њима је поцепана. Немамо ни са протестантима заједницу (κοινωνία).

Ово је био једини начин да избегнемо утвару која се налази изнад нас: ”теорија грана”. Направљена је разлика између онтолошке природе Цркве и њеног историјског остварања. У историји су поделе, али оне не утичу на то да Црква не буде Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Протестанти нас питају: како је света када има толико грешника? Одговарамо: када свештеник каже ”Светиње Светима”, народ одговара: Један је Свет. Црква као Тело Христово не може да не буде света. Христос је свет, и јединство Цркве не може да се изгуби када се изгуби јединство хришћана. Реч ”онтолошки” је врло важна у том документу. Историјска стварност Цркве има грехе и поделе, али истовремено кажемо да је Црква једна, да нема мрље и боре, да је света и непорочна. То је врло важно и треба да се задржи и једини је начин да избегнемо теорију грана која нас прати.

Пошто је Јеладска Црква износила приговоре по том питању, покушавано је да се избегне безизлазна ситуација. Ту је предлог Кипарске Цркве покрио проблематику Цркве Јеладе. Тада се цела ствар налазила у рукама Јеладске Цркве која је одлучила да о томе расправи то вече и да Сабору следећег јутра саопшти одлуку.

Следећег јутра Јеладска Црква је устима Архиепископа Јеронима код спорног пасуса, у коме се говори о ”онтолошкој природи Цркве”, изнела предлог који гласи: ”...прихвата историјски назив осталих хришћанских Цркава и вероисповести”. Због постигнуте сагласности и једногласности Сабор је то прихватио уз громки аплауз саборских Отаца. Васељенски се у име све браће захвалио браћи Јеладској на њиховом снисхођењу које је целом Сабору помогло да изађе из тешкоће и отварило врата да наставимо даље.

Стигли смо до тачке 22. ”Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем, који је у Цркви одувек био надлежан и коначан судија по питањима вере.” Овде ће се дискусија развијати у правцу разјашњења сабора као ”суда” и као ”ауторитета”. Многи сабори су служили томе да потврде или одбаце неки претходни сабор. Никада у историји није било осуде неке јереси која није потврђена од Сабора. Зато се каже да је Сабор коначни изражавалац вере. Другачија пракса просто није забележена. Нпр. Ефески ”Разбојнички” сабор из 449. године нико није могао анулирати све док није сазван нови Сабор, Халкидонски 451. године. На питање где је ту улога народа?, одговорено је да се народ изражава преко својих Епископа. Не одсуствује народ јер када епископ не изражава правилно свој народ тада мора нови сабор да се сазове. Управо тако је Флорентински сабор одбачен – не само од народа, него – још важније – од Сабора. Дакле, питање сваком појединцу може да гласи: ”Ко си ти, господине, који се уздижеш изнад Сабора? Како ћеш доказати да си у праву?” Св. Василије Велики разликује јерес од схизме, што је било супротно схватању Картагенских сабора (под Кипријаном) који су тражили ”крштење јеретика” (анаваптизмос). Св. Василије каже да се не крштавају, али предлаже да се сазове ”μείζον” (већи) синод (сабор са већим бројем епископа) и да они правилно одлуче. Дакле, излаз за било који проблем јесте Сабор. Ако то не кажемо, изоставићемо истину која је у самој ипостаси наше Цркве. Такав је увек био живот Цркве и тако велику истину не можемо избрисати.

Службе (τὰλειτουργήματα) у Цркви, које врше ауторитет, а Сабор је врхунска власт, треба да се разумеју као антитип и светотајинско зрачење Духом Светим сâме те власти Васкрслога Христа, јединог и par excellence Литурга. Овде говоримо о томе ко на крају изражава веру Цркве наспрам појединаца или група које претендују да оне изражавају истину Цркве. Можда сте у праву, можда нисте. Али Сабор  ће одлучити. А ако Сабор није у праву, опет је потребан Сабор да то учини. Сабор Јеријски (754) је ”замењен” (коригован и одбачен) Седмим Васељенским сабором (787). То је суштински моменат. Коначно, ко има право да одлучи: један каже ово, други оно. Годинама је Несторије оптуживао Кирила за јеретика и Кирило му је писао писма: Несторију – ”брату и саслужитељу”. И кад је био сабор Александријски, називао га је ”братом и саслужитељем”. Тек после Ефеса (431) престао је да га зове ”братом и саслужитељем”. Ако неки данашњи сабор оспори неки Васељенски сабор, неки нови Васељенски треба да се изјасни о томе.

Пошто су поједини архијереји сматрали да питање ”саборске установе” није догматско него само ”канонско”, истакнуто је да се вера Цркве изражава преко Сабора. Затим је указано на то да одлика саборског система јесте и суђење. Неки су сматрали да се реч ”судитељ” замени појмом ”ауторитет”. Тим пре што по некима појам ”суђења” звучи сувише јако. Међутим, с обзиром на то да се у данашњем Православљу проширило оспоравање институција, неопходно је указати на уставни карактер Цркве. Насупрот Светом Василију Великом који је у 4. веку саборима проверио своје веровање, разноразни харизматици данас претендују да већ сада знају шта је и где је истина.

Догмати, одлуке, канони имају конкретне последице на друштво. Ниједан од Сабора није схватио да је његово дело оно што је посао неког систематског теолога, који „систематизује“ веру, него је функција саборске установе у Цркви била и остала заједништво (κοινωνία) у вери и Евхаристији. Због тога треба да постоји преношење и примена (убризгавање) догмата у савременој епохи – јер догмати имају живот. Свака епоха и генерација је позвана да живи догмате на нови начин, не уводећи нове догме.

Један од учесника дебате се позвао на Светога Максима Исповедника (580-662) који је у једном тренутку историје био малтене једини носилац Истине на православном Истоку. У одговору на то указано је да се ради о логичком проблему. Наиме, иако је тачно да је Св. Максим у датом тренутку изражавао Цркву, ми можемо рећи да је de facto тако само зато што је дошао Шести васељенски сабор да нам то каже. Сабор изражава веру, али и вера треба да се изрази кроз Сабор. Св. Атанасије Велики је говорио истину, али да није дошао Први васељенски сабор да га оправда, како бисмо знали да је говорио истину. Неко треба да потврди нешто да нешто јесте. Не можемо без Сабора да будемо сигурни ни о чему. Без тога ће се растурити Црква... И напочетку 4. Века констатујемо још већи значај који добијају сабори, а индикативан је пример Св. Јована Златоуста. Друго и коначно прогонство Златоуста (404) било је засновано на уверењу да његов повратак из првог прогонства (403) није био анулиран сабором. Његови противници су чак навели правило (канон 18 Сабора у Антиохији, 341). (Јованове присталице су брзо одговорили да овај канон потиче од аријанског сабора који је био директно усмерен против Св. Атанасија).

У таквој еклисиологији, која свакој локалној епископској Цркви признаје потпуну црквеност и католичност, јединство Цркве није неко „јединство у колективности“ (у којој би локалне Цркве представљале „делове“ једне „целине“), него је „јединство у истоветности“, у којој све локалне Цркве се међусобно поистовећују и поклапају са Телом Христовим. Једино то јединство у истоветности претпоставља дословну саборску непогрешивост. На тај начин еклисиологија се, у оквирима тријадологије и христологије, ослобађа схематичке дилеме избора између локалности/помесности и универзалности. Сви Сабори Цркве: епископски, локални и васељенски били су увек не изнад нити против, него свагда у Цркви, зависни увек од еклисијалне, саборне рецепције својих одлука од целокупног Tела.

Код одељка 23. Сабор је додао: ”искључујући сваки чин прозелитизма, унијатизма и других провокативних активности вероисповедног антагонизма”.

Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку свештеника. Он је истакао да наш  благочестиви народ неће прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.

Изабравши прилично широке теме и опсежне временске скале за своје платно, Сабор је успео да наслика верну предањску икону живота Цркве, не избегавајући да у њу унесе савремене изразе и дамаре… Истовремено, Сабор није остао глув или слеп за бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.

Свакако треба бити против идиличне слике Сабора. Они су увек имали непредвидиве, често и мучне моменте, како трезвено о њима говори славни руски историчар Болотов. ”Други Васељенски сабор 381. године у Константинопољу у потпуности је задовољио [овај] идеал: на њему није био присутан ни император ни његови изасланици. Ово је у правом смислу речи био „сабор архијереја“. Ипак, ствари ни овде нису биле сасвим тихе и мирне: неке од његових седница Григорију Богослову изгледале су као сабор ждралова. Одбацујући касније један позив на сабор, написао је следеће речи: „Поставио сам себи за правило да не долазим на саборе. У свом животу био сам на много сабора, али не сећам се ниједног после којег би ствари биле боље него раније“ (Беседа 42, 21).

Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора). Притом, идеја да овај Сабор треба да буде почетак целог саборског процеса није оригинално ”српска”. Њу је још прошле године изнео Румунски патријарх, и могла се чути и из уста осталих аутокефалних Цркава. Уз све поштовање према другачијем мишљењу, изнећу своје скромно размишљање које узима у обзир историјске, канонске, културно-еклисиолошке и економске разлоге: 1) Двехиљадугодишња историја Цркве не зна за случај ”отворених сабора”. Чак и низ тзв. исихастичких сабора 14. века, а било их је три, иако су се бавили једном и истом темом, представљају три засебна сабора код којих је сваки имао своје завршетке; 2. Канонски је немогуће оставити ”недовршен” један Сабор (осим ако ”отворен” не значи нешто друго), јер се онда поставља питање валидности свих усвојених и потписаних одлука тог сабора; 3. Колико је умесно осталим Црквама (а њих је, поред нас, још девет: три патријаршије и шест аутокефалних цркава) наметнути идеју да то што радимо није прави Сабор, него неки ”крњи” скуп, чији завршетак остављамо неодређеној будућности? Онај ко нешто предлаже треба да узме у обзир и расположење и мишљење осталих. У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија) није подржао идеју ”отвореног” сабора. 4. Ко је спреман да, рецимо, опет током ове године организује и финансира овако велики и скуп догађај? Познато је да су у време Васељенских сабора постојале жалбе због трошкова које је држава издвајала за одржавање сабора и путовања епископа.

Према томе, и да је постојао такав предлог, зар би нужно требало да буде усвојен ако није добар? Дакле, може се тражити само нешто што има упоришта у саборском предању. Погледајмо како је гласио тај став СПЦ: ”У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да траје док се сва питања не размотре и не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим и Великим Сабором”. Пошто су сва предвиђена питања размотрена и документи потписани, и то и од представника Српске Православне Цркве, уз консензус свих присутних, то није паметно инсистирати на нечем што сваком другом изгледа неоубичајено. Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију са редовним и чешћим сазивањима. У том смислу, свест свих је да се ”текући рад посматра као почетак целог саборског процеса”, подудара се са жељом наше помесне Цркве да и овај Сабор буде почетак саборске епохе која ће укључити и остале четири аутокефалне Цркве које су, свака из свог разлога, одсуствовале са овог Сабора.

Када будеш на неком сабору твој доживљај почиње када се сабор заврши. Јер тада, сабор посећује тебе.