Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне),
Субота, 25. јун 2016.
Током седам дана рада Саборски Оци су показали ретку способност да било
коју црквено-животну
тему прикажу истовремено предањском, савременом и релевантном.
То се, у већој или мањој мери, односи на све усвојене документе: Мисија
Православне Цркве у савременом свету, Православна дијаспора, Аутономија у
Православној Цркви и начин њеног проглашавања, Света Тајна брака и брачне сметње,
Важност поста и његово држање данас, Однос Православне Цркве према осталом хришћанском
свету.
У том смислу, и ми Срби испунисмо саборски завет. Тиме што је дошла на Сабор,
Српска Црква је раширила крила и себи и укупном Православљу. Као што је једна икономија
Божија – Син Оваплоћени, која искључује посебну ”икономију Духа”, тако је и наша помесна Црква на
Криту коначно имала једну икономију, саборску, а не било чију другу
индивидуалну ”икономију”, одвојену од саборске.
Неко је пронео глас да су Срби одбили да признају овај Сабор
за Свети и Велики. Духовит одговор Mитрополита Амфилохија дошао је на самом
крају сабора: позвао је све саборске Оце на прославу Светог Јована Владимира у
Бару, 25. септембра рекавши да припрема икону
управо овог Светог и Великог Сабора.
У погледу документа ”Однос Православне Цркве према осталом
хришћанском свету” наша Црква је увек имала став који је следовао православни
консензус. Он гласи овако: Православна Црква признаје историјски назив хришћанских Цркава (Римокатоличке, до-халкидонске
и сл.) и из поштовања према њиховој историји, наставља да их назива Црквама. За
нас је њихова еклисијалност (црквени карактер) условљена њиховим коначним
јединством са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Мислим да се
наведеном формулацијом може дати решење питању Односа Православне Цркве према
осталом хришћанском свету.
Током даљих дискусија, искристалисана су још нека питања. Овде
смо жртве страха од теорије о гранама, али, констатовано је, она нема ништа са
овим. Та теорија посматра све цркве као гране једне цркве. Међутим, овде
говоримо о јединству свих хришћана и не може се рећи да се јединство Цркве не
озлеђује када се неко отцепљује од ње. У отачким изразима имамо и такав попут ”цепање”
Цркве. Одлука Сабора који је осудио Јована Века указује на свест да се
јединство нарушава. Нису имали проблем да кажу да се Црква дели. Св. Патријарх Тарасије
је рекао да су иконоборци поцепали
Цркву. Ако немамо заједницу са њима, и κοινωνία наша са њима је поцепана. Немамо ни са протестантима заједницу
(κοινωνία).
Ово је био једини начин да избегнемо утвару која се налази
изнад нас: ”теорија грана”. Направљена је разлика између онтолошке природе Цркве и њеног историјског
остварања. У историји су поделе, али оне не утичу на то да Црква не буде Једна,
Света, Саборна и Апостолска Црква. Протестанти
нас питају: како је света када има толико грешника? Одговарамо: када свештеник
каже ”Светиње Светима”, народ одговара: Један
је Свет. Црква као Тело Христово не може да не буде света. Христос је свет,
и јединство Цркве не може да се изгуби када се изгуби јединство хришћана. Реч
”онтолошки” је врло важна у том документу. Историјска стварност Цркве има грехе
и поделе, али истовремено кажемо да је Црква једна, да нема мрље и боре, да је
света и непорочна. То је врло важно и треба да се задржи и једини је начин да
избегнемо теорију грана која нас прати.
Пошто је Јеладска Црква износила приговоре по том питању, покушавано
је да се избегне безизлазна ситуација. Ту је предлог Кипарске Цркве покрио
проблематику Цркве Јеладе. Тада се цела ствар налазила у рукама Јеладске Цркве
која је одлучила да о томе расправи то вече и да Сабору следећег јутра саопшти
одлуку.
Следећег јутра Јеладска Црква је устима Архиепископа
Јеронима код спорног пасуса, у коме се говори о ”онтолошкој природи Цркве”,
изнела предлог који гласи: ”...прихвата историјски назив осталих хришћанских Цркава и вероисповести”. Због постигнуте
сагласности и једногласности Сабор је то прихватио уз громки аплауз саборских
Отаца. Васељенски се у име све браће захвалио браћи Јеладској на њиховом снисхођењу
које је целом Сабору помогло да изађе из тешкоће и отварило врата да наставимо
даље.
Стигли смо до тачке 22. ”Православна Црква сматра да је за осуду
свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором
чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне
Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски систем,
који је у Цркви одувек био надлежан и коначан судија по питањима вере.” Овде ће
се дискусија развијати у правцу разјашњења сабора као ”суда” и као
”ауторитета”. Многи сабори су служили томе да потврде или одбаце неки претходни
сабор. Никада у историји није било осуде неке јереси која није потврђена од
Сабора. Зато се каже да је Сабор коначни
изражавалац вере. Другачија пракса просто није забележена. Нпр. Ефески ”Разбојнички”
сабор из 449. године нико није могао анулирати све док није сазван нови Сабор,
Халкидонски 451. године. На питање где је ту улога народа?, одговорено је да се
народ изражава преко својих Епископа. Не одсуствује народ јер када епископ не
изражава правилно свој народ тада мора нови сабор да се сазове. Управо тако је
Флорентински сабор одбачен – не само од народа, него – још важније – од Сабора.
Дакле, питање сваком појединцу може да гласи: ”Ко си ти, господине, који се
уздижеш изнад Сабора? Како ћеш доказати да си у праву?” Св. Василије Велики
разликује јерес од схизме, што је било супротно схватању Картагенских сабора
(под Кипријаном) који су тражили ”крштење јеретика” (анаваптизмос). Св. Василије
каже да се не крштавају, али предлаже да се сазове ”μείζον” (већи) синод (сабор са већим бројем епископа)
и да они правилно одлуче. Дакле, излаз за било који проблем јесте Сабор. Ако то
не кажемо, изоставићемо истину која је у самој ипостаси наше Цркве. Такав је увек
био живот Цркве и тако велику истину не можемо избрисати.
Службе (τὰλειτουργήματα) у Цркви,
које врше
ауторитет, а Сабор је врхунска власт, треба да се разумеју као антитип и светотајинско зрачење Духом Светим сâме те власти Васкрслога Христа, јединог и par
excellence Литурга. Овде
говоримо о томе ко на крају изражава веру Цркве наспрам појединаца или група
које претендују да оне изражавају истину Цркве. Можда сте у праву, можда нисте.
Али Сабор ће одлучити. А ако Сабор
није у праву, опет је потребан Сабор да то учини. Сабор Јеријски (754) је ”замењен”
(коригован и одбачен) Седмим Васељенским сабором (787). То је суштински моменат.
Коначно, ко има право да одлучи: један каже ово, други оно. Годинама је Несторије
оптуживао Кирила за јеретика и Кирило му је писао писма: Несторију – ”брату и
саслужитељу”. И кад је био сабор Александријски, називао га је ”братом и
саслужитељем”. Тек после Ефеса (431) престао је да га зове ”братом и саслужитељем”.
Ако неки данашњи сабор оспори неки Васељенски сабор, неки нови Васељенски треба
да се изјасни о томе.
Пошто су поједини архијереји сматрали да питање ”саборске
установе” није догматско него само ”канонско”, истакнуто је да се вера Цркве изражава
преко Сабора. Затим је указано на то да одлика саборског система јесте и суђење. Неки су сматрали да се реч
”судитељ” замени појмом ”ауторитет”. Тим пре што по некима појам ”суђења” звучи
сувише јако. Међутим, с обзиром на то да се у данашњем Православљу проширило
оспоравање институција, неопходно је указати на уставни карактер Цркве. Насупрот
Светом Василију Великом који је у 4. веку саборима проверио своје веровање,
разноразни харизматици данас претендују да већ сада знају шта је и где је
истина.
Догмати, одлуке,
канони имају конкретне последице на друштво. Ниједан од Сабора није схватио да је његово дело оно што је посао неког систематског теолога, који „систематизује“ веру, него
је функција саборске установе у Цркви била и остала заједништво (κοινωνία) у вери и Евхаристији. Због тога треба да постоји преношење и примена (убризгавање) догмата у савременој
епохи – јер догмати имају живот. Свака епоха и генерација је позвана да живи догмате на нови начин, не уводећи нове догме.
Један од учесника дебате се позвао на Светога Максима Исповедника
(580-662) који је у једном тренутку историје био малтене једини носилац Истине
на православном Истоку. У одговору на то указано је да се ради о логичком проблему.
Наиме, иако је тачно да је Св. Максим у датом тренутку изражавао Цркву, ми можемо
рећи да је de facto тако само зато
што је дошао Шести васељенски сабор да нам то каже. Сабор изражава веру, али и
вера треба да се изрази кроз Сабор. Св. Атанасије Велики је говорио истину, али
да није дошао Први васељенски сабор да га оправда, како бисмо знали да је
говорио истину. Неко треба да потврди нешто да нешто јесте. Не можемо без Сабора
да будемо сигурни ни о чему. Без тога ће се растурити Црква... И напочетку 4. Века
констатујемо још већи значај који добијају сабори, а индикативан је пример Св. Јована
Златоуста. Друго и коначно прогонство Златоуста (404) било је засновано на уверењу
да његов повратак из првог прогонства (403) није био анулиран сабором. Његови противници
су чак навели правило (канон 18 Сабора у Антиохији, 341). (Јованове присталице су
брзо одговорили да овај канон потиче од аријанског сабора који је био директно усмерен
против Св. Атанасија).
У таквој
еклисиологији, која
свакој локалној епископској Цркви признаје потпуну црквеност и католичност, јединство
Цркве није неко „јединство у колективности“ (у којој
би локалне Цркве представљале „делове“ једне „целине“), него
је „јединство у истоветности“, у
којој све
локалне Цркве се међусобно поистовећују и поклапају
са Телом Христовим. Једино то јединство у истоветности
претпоставља дословну саборску непогрешивост. На тај начин еклисиологија се, у оквирима тријадологије и христологије, ослобађа
схематичке дилеме избора између локалности/помесности и универзалности. Сви Сабори Цркве: епископски, локални и васељенски
били су увек не изнад нити против, него свагда у Цркви, зависни
увек од еклисијалне, саборне рецепције својих одлука од целокупног Tела.
Код одељка 23. Сабор је додао: ”искључујући сваки чин прозелитизма,
унијатизма и других провокативних активности вероисповедног антагонизма”.
Српски Патријарх је дао свој допринос расправи о другом браку
свештеника. Он је истакао да наш благочестиви
народ неће
прихватити други брак свештеника ако је плод самовоље. Имамо случајева да су се
свештеници развели и народ на њих критички гледа. То је питање и раније решавано
па је наш познати Николај Жички био за други брак удових свештеника. Али његово
мишљење, како је истакао патријарх, Сабор није прихватио. Можда ће доћи време када
ће се то одобрити. Можда треба имати у виду два момента: ако свештеник са децом
остане без супруге, велики је проблем васпитања те деце. Има тада логике да му се
дозволи други брак. Али никако онима који се разводе тек тако.
Изабравши прилично широке теме и опсежне временске скале за своје
платно, Сабор је успео да наслика верну предањску икону живота Цркве, не избегавајући
да у њу унесе савремене изразе и дамаре… Истовремено, Сабор није остао глув или
слеп за бол осетљиве душе посрнулог човека који тражи помоћ.
Свакако треба бити против идиличне слике Сабора. Они су увек
имали непредвидиве, често и мучне моменте, како трезвено о њима говори славни руски
историчар Болотов. ”Други Васељенски сабор 381. године у Константинопољу у
потпуности је задовољио [овај] идеал: на њему није био присутан ни император ни
његови изасланици. Ово је у правом смислу речи био „сабор архијереја“. Ипак,
ствари ни овде нису биле сасвим тихе и мирне: неке од његових седница Григорију
Богослову изгледале су као сабор ждралова. Одбацујући касније један позив на сабор,
написао је следеће речи: „Поставио сам себи за правило да не долазим на саборе.
У свом животу био сам на много сабора, али не сећам се ниједног после којег би ствари
биле боље него раније“ (Беседа 42, 21).
Чују се ту и тамо гласине и приговори да је Сабор одбио предлог
Српске Цркве да ово буде ”отворени” сабор. Истине ради, тачно је да су многи
предлози – не просто ”наше Цркве” него – наших епископа (сетимо се: сваки
епископ наступа у име своје саборно-католичанске епископије) усвојени или поздрављени, а тачно је да су
неки предлози одбијени (а још тачније: нису наишли на подршку већине сабора). Притом,
идеја да овај Сабор треба да буде почетак
целог саборског процеса није оригинално ”српска”. Њу је још прошле године
изнео Румунски патријарх, и могла се чути и из уста осталих аутокефалних
Цркава. Уз све поштовање према другачијем мишљењу, изнећу своје скромно размишљање
које узима у обзир историјске, канонске, културно-еклисиолошке и економске
разлоге: 1) Двехиљадугодишња историја
Цркве не зна за случај ”отворених сабора”. Чак и низ тзв. исихастичких
сабора 14. века, а било их је три, иако су се бавили једном и истом темом, представљају
три засебна сабора код којих је сваки имао своје завршетке; 2. Канонски је немогуће оставити ”недовршен” један
Сабор (осим ако ”отворен” не значи нешто друго), јер се онда поставља
питање валидности свих усвојених и
потписаних одлука тог сабора; 3. Колико
је умесно осталим Црквама (а њих је, поред нас, још девет: три патријаршије
и шест аутокефалних цркава) наметнути идеју да то што радимо није прави Сабор, него неки ”крњи” скуп, чији завршетак
остављамо неодређеној будућности? Онај ко нешто предлаже треба да узме у обзир
и расположење и мишљење осталих. У овом случају нико (не само Васељенска патријаршија)
није подржао идеју ”отвореног” сабора. 4. Ко је спреман да, рецимо, опет током
ове године организује и финансира овако
велики и скуп догађај? Познато је да су у време Васељенских сабора постојале
жалбе због трошкова које је држава издвајала за одржавање сабора и путовања епископа.
Према томе, и да је постојао такав предлог, зар би нужно
требало да буде усвојен ако није добар? Дакле, може се тражити само нешто што има
упоришта у саборском предању. Погледајмо како је гласио тај став СПЦ: ”У том циљу, Свети и Велики Сабор треба да
траје док се сва питања не размотре и не може бити талац унапред срочених и
октроисаних правилника. Тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати Светим
и Великим Сабором”. Пошто су сва предвиђена питања размотрена и документи
потписани, и то и од представника Српске Православне Цркве, уз консензус свих
присутних, то није паметно инсистирати на нечем што сваком другом изгледа
неоубичајено. Поред тога, једна од одлука управо овог Светог и Великог Сабора
гласи: Свети и Велики Сабор установити као институцију са редовним
и чешћим сазивањима. У том смислу, свест свих је да се ”текући рад посматра као
почетак целог саборског процеса”, подудара
се са жељом наше помесне Цркве да и овај Сабор буде почетак саборске епохе која
ће укључити и остале четири аутокефалне Цркве које су, свака из свог разлога,
одсуствовале са овог Сабора.
Била сам повређена и сломљена када се пре седам месеци у мом браку догодио велики проблем између мене и мог мужа. толико страшно да је случај однео на суд ради развода. рекао је да више никада не жели да остане са мном и да ме више не воли. Па се спаковао из куће и натерао мене и моју децу на тешке болове. Покушао сам на све могуће начине да га вратим, после много мољења, али безуспешно. а он је потврдио да је донео одлуку и да више никада не жели да ме види. Тако сам једне вечери, враћајући се с посла, срела своју стару пријатељицу која је тражила мог мужа. Па сам му све објаснила, па ми је рекао да је једини начин да вратим мужа да посетим бацача чини, јер је и он то заиста урадио. Тако да никад нисам веровао у магију, али нисам имао избора него да послушам његов савет. Затим ми је дао адресу е-поште бацача чини коју је посетио. дралаба3000@гмаил.цом. Следећег јутра сам послала е-маил на адресу коју ми је дао, а чаролија ме је уверила да ћу вратити мужа наредна два дана. Каква невероватна изјава!! Никада нисам веровао, па је разговарао са мном и рекао ми све што треба да урадим. Онда их радим без повећања, тако да ме је наредна два дана, изненађујуће, звао мој муж који ме није звао у последњих 7 месеци да ме обавести да се враћа. Тако невероватно !! Тако да се вратио истог дана, са пуно љубави и радости, и извинио се за своју грешку и бол који је нанео мени и мојој деци. Тада је од тог дана наша веза била јача него раније, уз помоћ сјајног бацача чини. Дакле, посаветоваћу вас ако имате било каквих проблема, контактирајте др алабу на мејл: дралаба3000@гмаил.цом или га контактирајте на ВхатсАпп и Вибер на овај број: +1(425) 477-2744.......
RépondreSupprimer