Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_4. део

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит, петак (пре подне), 24. јун 2016.

У светлу британског референдума на основу кога је Велика Британија иступила из еврозоне, повремено се постављало питање да ли ћемо имати ”serbеxit” на Светом и Великом Сабору. И хвала драгоме Богу (и захваљујући слабостима нечастивога), до тога није дошло.

Овај сабор се показао ”демократичнијим” него што је ико могао очекивати. Реч су добијали и они који нису били званични представници Цркава (попут Епископа Атанасија Херцеговачког). Дата је реч и представнику Свете Горе, игуману Ставрониките, који је указао на праксу Свете Горе по питању поста и причешћа (његове речи је потврдио Еп. Атанасије Лемесоски рекавши да ко је суботом мрсио у Ватопеду и осталим манастирима може да се причести у недељу). Ослањање на присуство аскетских отаца део је историје Цркве. Интересантно је да је цар Теодосије, ради подршке и успеха Сабора у обједињавању источних Отаца са осталим члановима који су учествовали у Трећем васељенском сабору, једним писмом замолио за помоћ Св. Симеона Столпника. У свом писму цар каже: ”Пошто си цео свој живот усмерио као Богу и тако битовао, можеш и нама донети мир” (ACO 1.1.4, σ. 5‐ 6). Због светости његовог живота, цар га умољава да посредује да се две стране сложе. 

© DIMITRIOS PANAGOS

По питању документа ”Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету” развила се широка дискусија. Јасно је да та тема представља главни проблем који саборски оци имају пред собом. То је употреба израза ”Црква” за неправославне. О томе су изнете две ствари. Прво, израз Црква се устаљено користио све до недавно, није било никаквог оспоравања ни од кога, и нико га није постављао као проблем. Тек недавно је то питање изашло на површину, посебно из зилотских кругова. Но, да се осврнемо на употребу израза ”Црква” за Римокатолике у другом миленијуму, односно после Великог раскола. 

 

© DIMITRIOS PANAGOS

Извори из скоро половине Мињеве Патрологије као и они после пада Цариграда дају јасно и недвосмислено сведочанство. Иако се (погрешно) сматра како је Свети Марко Ефески Римокатоличку цркву називао Црквом само до Сабора у Флоренци, а да после Сабора то није чинио, ствари ипак стоје сасвим другачије. Наиме, после Флорентинског сабора и Марко и цела Црква на Истоку постојано се позивају на Римокатоличку Цркву као на Цркву. Св. Марко Ефески говори тако да чак и не помишља да се не ради о Цркви. Ту су и други примери. Канониста Теодор Валасамон, антиохијски патријарх, који живи у епоси после схизме и нема разлога да буде много наклоњен према Латинима (живео је у Антиохији и знао је за крсташка недела), очекивало би се, да не користи израз Црква за инославне. У свом делу Апокрисеис позива се на Римску цркву као на Цркву. Има и других референци у којима он користи овај израз. Потом, Василије архиепископ Солунски који се обраћа папи Адријану који је тражио да се православни врате под његову власт одговара да за то нема разлога јер је и тамо и овамо Црква. И у наставку, један велики антилатин, Генадије Схоларије, има исти став. У његовом одговору на питање Синајских монахâ, да ли је дозвољено (и опростиво) дати нафору и благослов Јерменима и Латинима поклоницима, стоји: ”Ми кажемо да им дајете антидор, јер су хришћани, јер зато и долазе на поклоњење. Одвојени су од нас због питања вере, али као хришћани долазе ради освећења, и дужни смо да им дамо, само причешће не можемо... јер Патријарси кад би им ови дошли на литургију, пољубивши патријарашку руку, давали би им антидор (нафору)”. Шта се дешава после Сабора у Флоренци? Православна црква реагује на тај Сабор, 1484. године, Сабором у Цариграду који је одредио начин прихватања оних који прелазе из латинске вере у православну. Одлука каже: само миропомазањем, а не крштењем. Пазите, то је био Сабор који је одбацио Флорентинску унију! Не сусрећемо касније ниједну реакцију којом би се променила употреба израза ”Црква”. Затим, укажимо и на прву преписку која је постојала између Цариградског патријарха и Римског папе, прву после раскола, а по питању увођења новог календара. Одговара Јеремија следећим (Блажењејшем деспоту, папи Григорију III, врховном архијереју), а то је 18. век. Наставља се та пракса и даље, чак и у случају када су патријарси Истока, суочавајући се са прозелитизмом Латина, објавили Енциклику (окружну посланицу), врло строгу против Латина и Папе (1848). Тамо дакле постављају питање еклисијалности Рима. Јасно се у целој Енциклици говори: Црква Рима, Римска Црква, а папа се све време назива Блажењејши (титула која припада патријарсима). Дакле не поставља се питање еклисијалности Рима. Постављају питање: да ли је она валидно црквена или не, па одговарају да неће да изаберу епископа Рима јер би увели ”уљеза” епископа. И Православна Црква – то је најважнији аргумент – није изабрала Епископа Рима. Да Римокатоличка црква није Црква требало је давно да православни изаберу Епископа Рима. 

PHOTO: © ROMANIAN ORTHODOX CHURCH/ROBERT NICOLAE

Дакле, постојало је одређено разумевање схизме у оквиру којег је било питање које је стварало проблем: како оне који су се одвојили можемо називати Црквом? То питање није довољно истражено. О. Георгије Флоровски је рекао да је најхитнија тема данас да се реши питање схизме и икономије. Он је веровао да није могуће да икономија учини нешто стварним што није стварно (обично се тако схвата икономија). Сада, када имамо пред собом један миленијум, па и више, у коме та тема не постоји, шта ам то говори? У православним круговима се ово питање поставља али не постоји озбиљно истраживање. Да ли треба да избришемо израз Црква коју су, како видесмо, користили сви наши претходници после Великог раскола? Да ли су сви они грешили? Ако јесу, онда да их одлучимо. Сви који су користили тај израз – да буду анатема! Зашто би они који су користили тај израз остали нетакнути? Дакле, немамо право да избришемо употребу једног израза хиљаду година и више уназад. Мудри Оци Цркве нису имали тај проблем.

O овом документу остаје још да се дискутује.

Надамо се данашњем свечаном потписивању Саборске поруке, с обзиром на то да су највећи број саборских аката, по њиховом усвајању, потписали сви епископи (у четири језичке варијанте). Уколико неко не жели да потпише неки документ, дужан је да образложи зашто то не чини.

 

PHOTOS: © DIMITRIOS PANAGOS

Опет мало историје. Веза нашег Светог и Великог Сабора са епохом Васељенских сабора огледа се и у многим спољашњим елементима. Примера ради, за садашњи Сабор постојао је договор ”Источних поглавара” о датуму, темема и председавању Сабором. Што се тиче Петог васељенског сабора, већ у позиву источних Патријараха који су упутили Папи Римском Вигилију наглашава се да ће расправљање тема бити под његовим председништвом (προκαθημένης τῆς ὑμετέρας μακαριότητος, Mansi, IX, 188). Занимљиво је да је папа Вигилије тражио представљање на Сабору према митрополитском систему, то јест прилагођавање географском критеријуму, док су епископи Истока инсистирали на источланом представљању пет патријарашких престола. Истоветно је решено и у случају овогодишњег Светог и Великог Сабора. У сваком случају, неоспорно је да је Свети Цар Јустинијан усталио опште начело једнаког представљања пет Патријаршија. Верујемо да управо на основу праксе претходних Васељенских Сабора, на овом Сабору нису сапредседавали четворица Патријараха Истока (сумњамо да је икада постојало “колективно председавање“), него је председавање  вршио патријарх Новог Рима Евтихије.

Свети и Велики Сабор на Криту је за циљ имао и пројаву јединства, управо као што је Пети васељенски сабор покушао да васпостави једно сасвим неопходно јединство у спољашњој структури Цркве. Осудом Три поглавља, Пети васељенски сабор је покушао да поново уведе Александрију у спољашњу структуру Цркве (такође је постојало признање Светог Кирила). Осудом Оригена и оригенистичких схватања, покушао је да помири и Рим и антиохијско предање. Међутим, сада је највећу препреку представљао строги став папе Вигилија који, иако је био у Цариграду, одбио је да се појави на Сабору. У сваком случају, остаје чињеница да источни нису схватали да Римски епископ у то време није имао на Западу исти ауторитет који су уживали патријарси Истока у својим јурисдикцијама.

PHOTOS: © DIMITRIOS PANAGOS

Како један сабор постаје Општи (велики или васељенски) Сабор, пита се данас јавност али и многи српски епископи? На Седмом васељенском сабору прихваћено је да учешће пет патријарашких престола јесте sine qua non услов за функционисање аутентичног Васељенског сабора. То учешће (које не мора увек да буде лично присуство на сабору) дефинисано је још јасније у кристализацији Седмог васељенског сабора који одређује улоге „συνεργῶν“ (оних који директно сарађују, тј. Рима и Константинопоља) и „συμφρονούντων“ (оних који се саглашавају, тј. Александрије, Антиохије и Јерусалима). О томе сведоче Акта Седмог васељенског сабора као и целокупна историја Цркве. Стога је и ”Критски” Свети и Велики Сабор потпуно начисто по том питању: и без нечијег суфлирања, Саборски Оци очекују да овај Сабор поступно буде прихваћен у свести четири одсутне Патријаршије као Свети и Велики. Осим тога, непоштено је понижавати присутне Епископе из десет аутокефалних Цркава говорећи им: Ви нисте на Светом и Великом Сабору. Такву дрскост могу да пројаве само надмени, неосетљиви и несаборни људи. 

PHOTOS: © DIMITRIOS PANAGOS

Тешко је у канонима, одлукама или чак и Актима Васељенских Сабора пронаћи било какав спомен да су Оци-Епископи Сабора говорили о обавезној потреби прихватања (рецепције) њихових одлука од тела Цркве. На овом Критском, Светом и Великом Сабору, осећамо да саборске одлуке „истинују“ (истините су) не зато што их је прихватила Црква, него их је Црква прихватила зато што су истините. Током целог саборског процеса, није се чула ниједна догматска грешка.

У другој половини рада Сабора, прочитано је најновије писмо Грузијске патријаршије у коме ова Црква каже да поздравља рад Светог и Великог Сабора, да очекује његово усвајање и да једино има суздржаност у погледу теме мешовитих бракова. Дакле, Сабор ће показати разумевање и за грузијски контекст, али не може да пренебрегне чињеницу да у осталом делу света православни живе у мултиетничким срединама и мора се оставити простора за мешовити брак. Па и Грузини који живе у Америци мораће се прилагодити иначе ће и од оно мало што их има бити их још мање. Ово је суптилна пастирска тема и није само наша. То је феномен са којим се и друге велике религије суочавају. Можда ће вам изгледати невероватан податак који је изнео Амерички архиепископ Димитрије: проценат мешовитих бракова код Јевереја у Америци је 55%. Дакле, већински. Према томе, ово је општи феномен и као мерило мора узети пастирске потребе. Осим тога, поједини саборски Оци су инсистирали на томе да не можемо рећи да се мешовити брак дозвољава просто ”по икономији”. Јер, тиме брачнике принуђавамо да се осећају другостепени, са осећајем некакве кривице. ”Немојмо да људе оптерећујемо кривицом, доста им је кривица које осећају”, рекао је један епископ.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Одлуке Сабора дају егзистенцијални смисао и имају сотириолошке димензије за све генерације. Наравно, то не значи да је потребан неки „референдум“ или „plebiscite“ кад је реч о рецепцији која се одвија у живом телу Цркве. Као свако физичко тело тако и црквено прихвата све што је животодавно и одбацује све што му је страно. Међутим, то не треба схватити као „аксиом“, него претпоставља нову рецепцију (re-receptio) ових Сабора у свакој епоси. „Процедура“ рецепције претпоставља светотајинску и догматску заједницу, односно литургијско „Амин“ припадника лаоса.

Одлуке једног, макар и Васељенског, Сабора не могу да имају ipso facto непогрешив карактер. Сваки нараштај прихвата један Сабор на свој начин прилагођавајући га егзистенцијалним условима своје епохе. Према томе, коначни ауторитет јесте харизматички (а не јуридички) ауторитет Истине као догађаја живе личностне заједнице која је Христос, присутан као Црква, “дар Светога Духа “ у свакој епископско-евхаристијској заједници. Овим путем постаје јасније зашто су Оци Васељенских Сабора тврдили: „Изволи се Светом Духу и нама“ (ДАп. 15, 28). Тако ћемо, надам се и ми, учинити на овом гостољубивом и светородном месту Криту.