Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_2. део

Уторак-среда, 21-22. јуни

”Калимера оци, знамо, дошли сте на Васељенски сабор!” – речи су којима нас поздравља благочестиви и дивни критски народ на улици, у таверни, продавници... Нуде ти хладну чашу воде, узимају благослов, питају да ли ти треба штогод. Наравно, питање да ли ће неки Сабор бити назван васељенским (или, пак, великим) или неће, и које ће место заузети у животу Цркве, није ствар људске одлуке, него дело живе, духоносне, Црквене свести, која непогрешиво суди и распоређује сваки сабор на место које му припада. Поента гласи да овај народ живи управо том црквеном свешћу.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Унутар делегације Српске Православне Цркве брзо је прошла фаза у којој се Сабор посматрао као ”знак препоречни” (Лк. 2, 34). Сви су брзо – посебно после отварања прве седнице и првих отворених теолошких дискусија – схватили да је Сабор догађај који располаже светотројичним квасцем који заквашује цело тесто историје. Но томе је помогла не само атмосфера унутар саборске сале. Разговори у паузама, у шетњи крај мора, посебни сусрети делегација (попут српске и румунске, ради разрешења горућег питања), све то доприноси топлини братских односа.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Треба рећи да се током Сабора служи сваког дана Света Литургија.  Уистину, Сабор је – а и Црква – незамислив без Литургије. Како је негде рекао један атонски старац, ми не служимо Св. литургију на почетку и на крају рада остављајући ”неолитургисану” теологију и живот, већ желимо да сав наш живот буде литургијски принос.

На самом почетку Светог и Великог Сабора један српски јерарх тражи од првојерарха и председавајућег на Сабору да дозволи да се пре свега другог прочита јеванђелски одломак, управо она перикопа која говори о жудњи за првенством која се јавила код синова Зеведејевих. Ако жудиш за ефемерним стварима или првенством (πρωτοκαθεδρίες), тада ти Господ каже да не знаш шта тражиш. (Мк. 10, 36-38). И ту жељу председавајући услишује – као и све друге.

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Међутим, управо на Сабору можеш да кажеш, да исповедниш, сваку своју ”помисао”. Сабор брине о свему јер је оваплоћени Бог Логос са њим. Није ли још древни Хераклит говорио: “Ми се старамо о свим делатностима и мислима кроз учешће у божанској речи (логос)”. Тако смо у прва три дана чули мноштво отачких ”исповести” (навешћемо неке од њих касније у наставку).

Постојао је приговор појединих, којима је сметало то што је правилник о раду Сабора унапред донет, па су говорили да је строг и ограничавајући у погледу дужине трајања говора, у погледу слободе да се износе и друге теме осим зацртаних. У помоћ, опет, призивам историју Цркве, и то из периода Васељенских сабора. На Трећем васељенском сабору (431), цар Теодосије је послао свог изасланика Кандидијана и позитивно назначио које су му биле обавезе на Светом Сабору: да уклони лаике и монахе уколико се појаве у Ефесу ради ремећења реда; да осигура мир у граду и безбедност на сабору; да се побрине да разлике у мишљењу које би могле настати међу члановима Сабора не прерасту у острашћене сукобе, него да свако може мирно изразити своје мишљење без страха или спутавања, како би после тиших или гласнијих дискусија по сваком питању, епископи могли доћи до једномислене одлуке. Напослетку, на њему је било да спречи да било ко напусти Сабор без разлога, као и да види да ниједна друга теолошка расправа не буде отворена осим оне ради које је Сабор сазван, као и да се приватна питања не могу покретати или расправљати. Дакле, Сабор јесте харизматски догађај – јер га таквим чини Свесвети Дух – али има и своју аскетику, своју ”дисциплину”, која спречава импровизацију и дрскост. (Када православне неко позове на дисциплину то им изгледа лоше, јер су навикли на ”слободу”).

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

И ето, многе теме које нису биле на дневном реду, сасвим природно су почеле да се разматрају. Један од српских епископа је пред Оце Сабора изнео проблем односа између Српске и Румунске Цркве. У контексту устаљеног канонског предања, замолио да, уколико не можемо да се држимо месног, географског начела у дијаспори, тада барем треба да се обавежемо да историјске аутокефалне Цркве неће залазити у јурисдикције других Цркава (с обзиром да Румунска Црква оснива парохије на територији Србије). Уследио је одмах љубазни позив председавајућег, Васељенског патријарха: ”Упућујемо апел двема Црквама да реше ово питање док је још у зачетку да не би метастазирало. Васељенска патријаршија је спремна да помогне да не настане нова рана на телу Цркве”. Румунски патријарх је тада изјавио да ће се током овог Сабора две Цркве састати и настојати да реше проблем. 

Размишљам, зар није могао овде да се расправи и проблем између Антиохије и Јерусалима око Катара? У светлу тог спора између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, вреди поменути да је на Четвртом васељенском сабору решен врло сличан, а тада искрсли проблем опет између Антиохијске и Јерусалимске Цркве. Седма седница Халкидонског сабора бележи да је на самом Сабору ратификован споразум између Јувеналија Јерусалимског и Максима Антиохијског, где је од последњег тражено да уступи три палестинске провинције под власт Јерусалима, задржавајући Феникију и Арабију под Антиохијом. Сабор вида ране и зацељује обољења.

Првог дана поподне, после читања текста ”Мисија Православне Цркве у савременом свету” наступила је расправа о значају појма ”личности”. Јеладска Црква износи предлог (који касније образлаже митропол Нафпакта Јеротеј Влахос) да се уместо речи ”личност” унесе реч ”човек” (антропос, human being). Интенција овог предлога је била да се оспори статус овог термина који је он задобио у савременој теологији понајвише захваљујући о. Георгију Флоровском и Јовану Зизиуласу. Митрополит Калистос Диоклијски образлаже да појам “man” на енглеском покрива само једну димензију људског бића и најчешће се поистовећује са мушким полом, што је проблематично и зато предлаже да се задржи појам ”личност”. Митрополит Пергамски у одговору на критичке примедбе Јеротеја Влахоса изражава своје неслагање и сматра да у ставовима Влахоса (које је овај опширно и надугачког излагао) има противречности (преко којих ће због временских ограничења он прећи). Затим је истакао да, осим широке теолошке употребе термина личност (за који је Флоровски рекао да је то најдрагоценији појам који нам је у наслеђе оставила светоотачка мисао), и да нам је израз ”личност” веома важан за дијалог са савременом науком у којој се појам ”човек” користи генерички и нема већу тежину од појма ”животиња” (живо биће). Једино помоћу појма ”личност” можемо да водимо дијалог са модерном науком и преко њега укажемо на достојанство, уникатност и непоновљивост човека. После интервенције Силивријског Максима и још неколицине епископа, Јеладска Црква је повукла свој предлог прихвативши понуђена образложења (и, можда, схвативши да не постоји подршка или консензус око истога).

На основу наведеног, видимо како се величина Православних не састоји у томе да нешто учине, него да открију богатство благодати која се у Цркви живи ехваристијски.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Представници Српске Цркве су формулисали предлог додатака који су ушли у коначну верзију текста. Ти додаци укључују следеће речи и реченице. У уводном пасусу, додато је да Црква, као ”оваплоћени Бог Логос”, представља ”живо присуство” Царства ”Тројичнога” Бога у историји… У последња два пасуса текста, додате су следеће реченице. У пасусу 14, унета је реченица: ”Црква, ишчекујући возглављење свих у Телу Христовом, подсећа свакога човека који долази на свет да ће Христос опет доћи о Свом Другом доласку да суди живима и мртвима и да Његовом Царству неће бити краја”. У одељку 15, у дугачкој реченици завршетак (који је додатак СПЦркве) следи овако: ”…који је једино и коначно мерило свагда Христос као заклано Јагње (Откр. 5,12) за живот света, што је бесконачна Љубав Бога Оца и Сина и Светога Духа, чија је част и моћ у векове векова”. Потом је митрополит Амфилохије рекао да је из текста изостао појам ”подобије” (који увек треба да иде у пару са речју лик, икона), а реч је добио и Епископ Атанасије који је нагласио значај евангелизације у савременом свету који тражи спасење и Спаситеља, цитиравши Св. Јустина Ћелијског: ”Овај свет има спасење јер има Спаситеља”.

Албански архиепископ је изразио задовољство због културног, научног и теолошког дијалога који се води на Сабору.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Саборски Оци су са посебном пажњом и уважавањем саслушали дивног Охридског архиепископа Јована када се јавио за реч у фази када је усвајан текст о аутономији. Тада је устима председавајућег Сабор изнео захвалност Јовану за исповедништво и изразио подршку његовој личности која је више пута неправедно у заточеништву страдала, закључујући: ”Надамо се да је вашим патњама дошао крај”.

[…]