Питали смо: Откуд Свеправославни Сабор сада?

На питање: Откуд Свеправославни Сабор сада, зашто је овај тренутак, после толико времена, погодан да се он одржи и које су теме пресудиле да православни заједно нешто поруче свету?

Одговор шаље Њ.П. Еп. Максим (Васиљевић):

Историјски усуд и удес свих Православних Цркава без изузетка у протеклим вековима учинио је да се за једно време потисне саборска пракса ширих размера. Стога ”Свети и Велики Сабор” има непроцењиви значај за обнову саборног и канонског самосазнања у нашој Цркви. Саборност (или синодалност) није епитет Цркве, зато што је Црква у самом свом бићу и постојању ”синодос”, заједница. Уз то, не треба превидети харизматски карактер једног Васељенског сабора који је био више један ванредни ad hoc догађај, неголи институционална реалност. 

Зашто је потребно једно спољашње католичанско сведочење о јединству Цркве на универзалном нивоу? 

Ово питање није без значаја, јер Црква и Цркве се налазе у овом „свету”, у коме владају разједињујуће силе. Овај изазов их позива на заједнички покушај динамичког очувања онтолошког јединства и њиховог заједничког сведочења љубави у овом свету. ”По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будет имали љубав међу собом” (Јн 13, 35). Имати заједницу значи умети иступити из себе. Подсетимо се, три прве прозбе у Литургији позивају на мир и јединство Бога-Цркве-света. За Цркву, саборност не произлази из социологије, етике или из историографије, већ из Онога на коме је она утемељена и чија је она Tело, а то је Живи Бог, Исус Христос.

Која су Ваша очекивања од овог Сабора?
Верујемо да ће се Сабор позабавити проблемима и изазовима данашњег дана, са фрустрирајућим последицама сложеног друштва и појаснити уникатност богочовечанског Тела Христовог у простору и времену. Црква је у прошлости користила речи, боје, восак, даске, зидове и друге смерне елементе творевине како би осветлила тајну Оваплоћења и постојања. У овом постмодерном друштву (који је разнолик али нас све у њему спаја заједничка судбина) треба упутити поруку омладини, осврнути се на биомедицинску технологију, кризу породице, игнорисање верског идентитета у процесима интеграција, тероризам, стати у одбрану прогоњених хришћана, саосећајући и са патњама присталицâ других верских традиција, итд. Страшно ће бити ако не будемо размишљали о животу у коме се налазимо сви помало пометени.

Понекад заборављамо колико је важно, па и довољно, сабрати се и служити Литургију. Црква не спасава речима или акцијама него својим истинским бићем. Осим тога, чињеница да Седми Васељенски сабор (787) није формулисао догмате per se (за разлику од претходних шест сабора), него је радије показао на икону као ”веру која је утврдила васељену”, даје наду да и овај Сабор може да реафирмише претходне Васељенске саборе и таквим гестом посведочити веру Отаца. А то није мало.