Преносимо интервју који је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј дао за дневни лист Политику.
Црква се не намеће силом ни политиком
Учешће СПЦ на Сабору на Криту неће пореметити односе с Руском црквом
Од нашег специјалног извештача
Крит, Хања – Долазак високе делегације Српске православне цркве на Свети и велики сабор на Криту изазвао је велику пажњу међу представницима медија који су извештавали са заседања које је окупило поглаваре и делегације 10 од 14 аутокефалних цркава. За колеге из Србије и грчки и руски новинари имали су исто питање: Хоће ли СПЦ напустити заседање? Али, судећи по њиховим реакцијама, нису прижељкивали исти одговор: први би више волели да чују да нема одласка, а други да ће напустити заседање. Испунила су се очекивања оних првих: српска црква остала је до краја Сабора. Четири помесне православне цркве, Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска, у последњем тренутку су донеле одлуку да не дођу на Крит. СПЦ је „у минут до дванаест” одлучила да ипак присуствује заседању. Из Београда, делегацију од 24 архијереја и шест саветника, предвођену патријархом српским Иринејем, испратили су медијски написи о подељености међу епископатом по питању учешћа на Сабору, размирицама, пучу...
– Чули смо такве вести, али ми смо били врло јединствени у одлуци да дођемо на Сабор. Највише се разматрало да ли да идемо на заседање због тога што на њему не присуствују све православне помесне цркве, јер ако је васељенски сабор, то претпоставља присуство свих. А тај моменат да не долазе сви био је разлог за размишљање да ли и ми треба да идемо. Неколико недеља пре почетка заседања на Криту, ми смо сазвали Свети архијерејски сабор СПЦ у Патријаршији у Београду. Тада смо били јединствени да треба ићи на заседање на Криту, а ако има неких проблема или нечег што треба да се каже, да се то реши и каже на самим седницама – каже патријарх српски Иринеј у интервјуу за „Политику” који смо обавили непосредно пред почетак јучерашње последње радне седнице Светог и великог сабора.
Да ли ће учешће српске цркве на заседању на Криту пореметити односе с Московском патријаршијом?
Не верујем и не би требало. Сабор је био припреман доста дуго и његове теме су већ биле разрађене на предсаборским седницама у Цариграду и Женеви где су присуствовали поглавари или представници православних помесних цркава. Теме су, дакле, биле мање-више обрађене и припремљене за Сабор. Наравно, с могућношћу да се у њима нешто дода или промени на самом заседању. Све су цркве потписале, прихватиле одлуку и позив Васељенске патријаршије да се Сабор одржи у одређено време и на одређеном месту. С обзиром на то да Цариград није био најповољније место за одржавање Сабора, јер је питање где би се заседало, али и из разлога безбедности, Српска црква је предложила да то буде Солун. Васељенски патријарх је одлучио и добро је одлучио да место одржавања буде Крит, острво на којем су проповедали свети апостоли Павле и Тит, који је и рођен овде. Крит заслужује да један од сабора буде ту одржан, на овом апостолском острву. Било је очекивања да ће сви доћи. Али, у последњем тренутку, неке цркве изнеле су своје разлоге, који, ипак, нису толико велики и битни да се због њих није могло доћи на Сабор. Уосталом, ако су постојали неки проблеми, онда је требало овде да се изнесу, да се расправе, да се извуку неке поуке из тих разлика. Четири помесне цркве су одлучиле да не дођу, али су недостајале на Сабору. Ипак, радило се сасвим нормално, онако како то приличи једном телу као што је Свети и велики сабор.
Уочи почетка заседања, у јавности се највише говорило управо о одлукама четири цркве да не учествују на заседању. Поједини медији називали су то подељеношћу међу православним светом, а сам сабор добио је политичку димензију кроз анализирање „сукоба” између две утицајне патријаршије: Московске и Васељенске. Каква је била атмосфера на самом заседању?
Атмосфера је била нормална, каква обично бива на оваквим заседањима. Одсуство важних цркава осећа се само у толико што би они употпунили Сабор и његов рад, он би био садржајнији. Ту нема дубоких подела о којима је писала наша и страна штампа. Чак су скоро сви одсутни патријарси послали своја писма Сабору. Они су са заседања поново позвани да учествују, одговорили су својим разлозима зашто то не желе. Али, не значи да ће ти разлози остати за свагда. Више је у медијима било приче о поделама, а оне свакако нису тако велике да би могло да дође до неког раскола. Више је то неслагање у неким не много важним питањима.
Није мали број оних који су Сабор видели као окупљање поглавара православних цркава око васељенског патријарха Вартоломеја, као да је васељенски патријарх само први, без оног другог дела „међу једнакима”. Да ли је његова улога председавајућег на било који начин стављала остале патријархе у подређени положај?
Он је де факто први, али не по власти, већ први по части. То се показало и на заседању. И у самом распореду седења где је он био у средини са себи равнима. Сваки поглавар иступао је као представник своје цркве, потпуно раван васељенском патријарху. Ту је владала потпуна једнакост, али, на крају крајева, мора неко да буде на неки начин први међу себи једнакима. Али, то је далеко од неке власти васељенског патријарха над осталим црквама. Он председава, али одлучује Сабор, а не једна личност. То је далеко од онога положаја који има римски епископ, папа, чија је реч прва и последња.
Сабор СПЦ је најавио да ће покренути питање неканонског присуства Румунске православне цркве у источној Србији. Како је та иницијатива прихваћена и да ли су изнета и нека друга питања која се тичу живота СПЦ?
Јесу, било је говора и о томе. Говорили смо о стању на Косову, али и другим нашим приликама. Међутим, Сабор се није толико бавио појединачним потешкоћама помесних цркава, већ се расправљало начелно о проблемима који тиште све, и не само цркву. Разговарали смо и о нашем проблему у односу с Румунском црквом. Предлог васељенског патријарха, што смо и прихватили, био је да то ипак покушамо сами да решимо, без изношења на Сабор. Имали смо и састанак с патријархом и делегацијом Румунске цркве. Они имају неке своје разлоге за такво понашање, који по нашем мишљењу нису оправдани. Ми имамо историјске разлоге који су оправдани, засновани на конкретним договорима. Остало је да то покушамо сами да решимо.
Предсаборски текст о односу Православне цркве с осталим хришћанским светом изазвао је највише емоција и код представника цркве и код верника. Већину тих осећања покренуо је страх да се Православна црква не стави у потчињени положај у односу на друге хришћанске цркве, пре свега Римокатоличку, да не изгуби свој идентитет.
Православна црква никада не може да изгуби свој идентитет јер она, иако је на земљи, није од земље. Она се води ванвременим истинама изнетим у јеванђељу, у делима светих отаца и у предању цркве. Она је стабилна црква, сачувала је апостолско предање, предање древне цркве и светих васељенских сабора. За нас је било важно како назвати поједине хришћанске заједнице. Превладало је мишљење да Католичка црква заслужује назив цркве, а разговарано је и о другима. Нама је врло важно да успоставимо нормалан контакт и однос с тим заједницама или црквама, нормалан дијалог. Јер тамо где је дијалог, где је сусрет, ту се ипак траже и налазе решења. Предстоји нам, можда у даљој будућности, један прави васељенски сабор где би биле присутне све такозване цркве, посебно католичка, које су биле у заједници са православном. Поремећени односи између Цариграда и Рима пренели су се, нажалост, на читав свет. То стање није нормално и свакако да ће на неком следећем васељенском сабору бити сусрет тих заједница и цркава да видимо који су разлози за такво стање, каква оправдања имају за своје ставове, своје нове праксе.
Сабор је новинарима који прате његово заседање описан као обраћање људима 21. века. Шта су по вама најважнија питања која муче модерног човека и друштво, а на која још немамо православни одговор?
Дотакли смо се многих животних питања, на пример, случајева непоштовања људске слободе, људског достојанства, ратова. Суочени смо с великим страдањем хришћана на Блиском истоку. Бавили смо се и питањима брака и породице која је веома уздрмана, а знамо да су брак и породица темељ и основ живота. Одлуке Сабора усмерене су и на свештенство и на вернике јер кад кажемо црква, то није само свештеник и епископ, него и народ.
А на који начин конкретно ће се одлуке Сабора одразити на живот православне пастве?
То зависи од тога колико је народ везан за своју цркву. Ако слуша глас своје цркве, чуће и поруке Сабора. Црква не измишља, она има своју истину, своје учење које потиче од Спаситеља Христа, које је објашњено, проповедано светим апостолима, потврђено на светим личностима, светим оцима. Дакле, црквено учење је нешто што је откривено, дато нама, предложено да прихватимо. Црква се ником не намеће силом, нити неком политиком. Она предлаже, а од народа, од личности човека зависи да ли ће то да усвоји или не.
Неколико поглавара православних цркава више пута је јавно говорило о секуларизацији Европе, о томе да она губи свој хришћански лик, да се православна црква потискује из јавног живота и маргинализује. Колико су ти процеси опасни за православље?
Црква никада није живела у неком благостању. Било је времена када је народ више живео животом цркве, али наше време, нажалост, није такво. Секуларизација је и те како присутна у нашем животу. Покушавамо да покажемо да је оно што представља живот једне цркве нешто што је најцелисходније за један народ, да даје значаја људском животу, односима и слободи људи. Без истина и морала које црква проповеда незамислив је живот. То је оно што му даје вредност. Вера никада не може да изгуби свој значај и своје присуство у свету. Уосталом, одсуство вере је и последица свега лошег што се збива у нашем времену.
Извор: Политика
Aucun commentaire:
Enregistrer un commentaire