Последња страница корица публикације у штами

Рекли су о изразу "Васељенски сабор"

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Термин Οἰκουμενικὴ Σύνοδος, consilium universale, среће се по први пут 381. године у 6. канону Другог Васељенског сабора (“οἰκουμενικὴν σύνοδον ταράσσειν, πάντας ἀτιμάσας τοὺς τῆς διοικήσεως ἐπισκόπους“ – у саборској посланици Отаца Сабора 382). Западни историчари сматрају да се израз οἰκουμενικὴ односи не на целу Цркву него само на црвене области Истока – јелинофоне области царства. Придев οἰκουμενικὸς среће се код Отаца, те га је Јевсевије применио на Никејски сабор. Помиње се и у Енциклици коју је у име Атанасија Александријског упутио Сабор који се састао у Александрији 338. године у вези са Сабором у Никеји.

Њ. П. Еп. Максим (Васиљевић)

Рекли су о неопходности екуменског дијалога

Калимвари, Крит, 24. јуна 2016. године

Једна од најзначајнијих чињеница које се тичу Цркве 20. века је екуменски дијалог. Његов значај се огледа у томе што су у њега сада активно укључене све хришћанске Цркве како би превладале подјеле прошлости и поново успоставиле јединство хришћанске Цркве. Свидјело се то нама или не, у екуменском покрету предњачили су протестанти (већ од почетка 19. века). У Католичкој цркви екуменизам је полако сазревао да би се свом силином пројавио после 2. ватиканског сабора. И док се прва генерација православних теолога и јерараха (да поменем само оца Георгија Флоровског и владику Николаја) са пуно ентузијазма ангажовала у екуменском дијалогу, њихови настављачи немају више њиховог жара. Они односе са неправославнима одржавају углавном механички и без истинске жеље да разумеју саговорнике и њихове аргументе, држећи да је Божија милост изливена само на њих и да са осталима могу имати однос једино ако се сви други саобразе њиховим расудама и пред-расудама.

Не претендујемо да тачно знамо којим путем треба да иде екуменски дијалог, али се слажемо са Конгаром којим путевима он не сме да иде: 1) путем повратка свих у окриље Православне (Конгар би рекао Католичке) цркве, и 2) одгађањем јединства међу хришћанима до есхатона (изговарајући се да ће евентуално јединство хришћана бити чудо које ће Бог учинити на свршетку времена). Први пут је пут искључивости и интегризма, а други пут је бекство од историјског задатка и пројава екуменског песимизма и вечног одлагања под познатим изговором да баш „сада није време“. Дакле, екуменског дијалога мора бити ако смо као православни хришћани уопште одговорни не само за себе него и за друге. Наравно, кључно питање остаје: до које границе заједништво може поднети различитост. Али управо зато потребан је искрен и одговоран дијалог, пре свега са католицима али и са осталим хришћанима, а не став умишљености и снисходљивог опхођења према свима који нису православни.

Но, ако се одустајање од дијалога или фингирање дијалога без искреног и братског приступа правда страхом од антиекумениста који би могли изазвати евентуални раскол, онда се човек пита да ли је могуће да се овакви аргументи озбиљно заступају. Да ли је могуће одустати од борбе за успостављање поновног јединства Христове Цркве због тога што би неки острашћени фанатици (а острастио их је неодговорни приступ наше Цркве према том питању) могли да се побуне против тога? Или да чак иступе из Цркве која трага за јединством. На та реторичка питања довољно је одговорити само ово: да су древни Оци Цркве (на које се тако често позивамо, а тако мало угледамо) на начин данашњих застрашених јерараха прилазили проблемима са којима су били суочени, они ни један једини не би решили. Да су Оци одустајали од суочавања са изазовима свога времена (као што је изазов нашег времена екуменизам) зато што се то понеким острашћеним фанатицима није чинило прихватљивим, не само што би поступили незрело и неодговорно, него историја Цркве не би ни постојала. Сваки њен нови корак био би онемогућен страхом од терора црквених екстремиста који у свим временима као коров покушавају да угуше племените биљке у црквеној башти. Ако ове упркос њима ипак успевају, то је зато што су Оци Цркве повлачили храбре и одлучне потезе а нису се скривали и бежали од оних којима је јединство Цркве Христове толико мрско да не штеде труда да га на сваки начин спрече.

Фоторафија јеромонаха Данила (Гаврановића)

Што се тиче нас чије епархије захватају и просторе који нису традиционално православни, али на којима и православни живе као мањина, нама је кристално јасно да је дијалог са неправославнима не само пожељан, него и нужан. Да би живели нормалним животом, православни и у срединама у којима су мањина морају бити интегрисани у друштво у којем се налазе, а да би се та интеграција одвијала на достојанствен начин, паралелно са њом мора се одвијати и дијалог Цркава (нпр. православне и католичке) који ће, што више буде одмицао, и једној и другој страни показивати да међу њима има неупоредиво више сличности него разлика и још мање супротности и искључивости, а тиме и мање разлога за нетрпељивост и непријатељство. Одустајање од искреног и одговорног дијалога у таквим (а по мом мишљењу и у свим другим) срединама, значило би препустити сопствене вернике предрасудама оног другог (али и њиховим верским фанатицима – јер од њих ниједна Црква нажалост није слободна). А од тог другог, као мањинска заједница, православни у тим срединама на крају крајева егзистенцијално зависе. Зато ми, како из теолошких уверења, тако и из пастирског одговорног старања, нећемо одустати од трезвеног дијалога са католицима и другим хришћанима у нади да ће нас на том путу увек руководити Божија милост и његово безгранично човекољубље које све људе добре воље подједнако грли и милује.

Епископ Захумско-Херцеговачки Григорије

Рекли су: Православни начин живота као начин спасења света

„Савремени свет је већ сам створио један зачарани круг из кога се све теже може извући. Еколошки проблеми, све мање извора енергије будући да су они прекомерно исцрпљивани и уништавани, појава безброј нових непознатих болести које су управо производ овакве научне медицине, све више угрожава- ју човека. Многи нагомилани друштвени проблеми међународног карактера, а који су и сами производ потрошачког светског система, озбиљно прете да дефинитивно униште свет. У оваквој стварности шта треба чинити да би се свет спасао? Одустајање од производње нових лекова је исто толико опасно колико и њихово настављање. Производња све нових технологија којом ће се ублажити еколошка криза, проузрокује нову. Да ли уопште, питамо се, има начина да свет изађе из кризе у коју је запао? Једино решење, чини се, лежи у промени самих темеља на којима је савремена цивилизација и створена. То свакако није лако; захтева другачије вредновање живота и света, тражи један другачији начин живота. А тај другачији начин живота, ма колико неуверљиво звучало, може да понуди једино Право- славље. Живот који ће у своме темељу имати Православну литургију. Стога, сва- ко враћање Православном предању, а то и није враћање, то је спасоносни ход напред, представља наду у спасење света.“

Њ. П. Еп. Игнатије (Мидић)