Питања и одговори о Светом и Великом Сабору Православних Цркава

Издавачка кућа BASILICA објавила је брошуру са питањима и одговорима у вези са Светим и Великим Сабором Православних Цркава који је одржан на Криту од 19. до 26. јуна 2016. године.

Текст брошуре је доступан на енглеском и руском језику.
За енглеску верзију текста, кликните ОВДЕ
За руску верзију текста, кликните ОВДЕ.

New Publication: Synodality - A Forgotten and Misapprehended Vision

Reflections on the Holy and Great Council of 2016  Edited by Maxim Vasiljević and Andrej Jeftić Published by Sebastian Press  Gathering Orthodox hierarchs from around the world, the Holy and Great Council of the Orthodox Church wrapped-up on the Greek island of Crete on the twenty sixth of June, 2016. In the works for over a century, the event was historic, to say the least. But what did it accomplish? The authors of this book share their understanding of the meeting and the next steps to bringing about stronger unity within Orthodoxy worldwide.The appropriate perception of conciliarity is of critical significance, for in the course of history there have been many misinterpretations of this institution with grave implications for the unity of the Church. Eight authors—four bishops (all invited and participated at the Council), two priests, a deacon, and a layman-attempt at tackling these questions. Metropolitans Kallistos (Ware), Chrysostomos (Savvatos), and Amphilohije (Radovic), Bishop Maxim (Vasiljevic), Fr. John Behr, Fr. Cyril Hovorun, Deacon Nicholas Denysenko, and Evangelos Sotiropoulos, unmask some recent criticisms of the Holy and Great Council as a deception of the public sphere. Available as E-book on Kindle! Language: English ISBN: 978-1-936773-35-0 Number of pages: 120, softbound Published: 2017

Последња страница корица публикације у штами

Књига: Дневник са Сабора

За све оне који су нас редовно и мање редовно пратили имамо једну лепу вест.
У штампи је књига "Дневник са Сабора".

Нова књига о Свеправославном Сабору на Криту

Хри­стос вас­кр­се!

По­здра­вља­ју­ћи све у ра­до­сти Вас­кр­се­ња и раз­ми­шља­ју­ћи о Све­том и Ве­ли­ком Са­бо­ру у да­ни­ма нај­ра­до­сни­јег хри­шћан­ског пра­зни­ка, ко­ји све ис­пу­ња­ва са­бор­ним сми­слом, од­но­сно је­ван­ђел­ском по­ру­ком о спа­се­њу свих и све­га у Хри­сту, и у се­би са­жи­ма је­ван­ђел­ску по­ру­ку са­бор­ног је­дин­ства Цр­кве, а ујед­но и за вре­ме са­бор­ских за­се­да­ња је­рар­хи­је на­ше по­ме­сне Цр­кве, ми­слим да на­чел­но сви тре­ба да се ра­ду­је­мо пред­сто­је­ћем све­пра­во­слав­ном Са­бо­ру (САДРЖАЈ).

По­не­ка­да се мо­же про­чи­та­ти и чу­ти у ме­ди­ји­ма — а по­не­кад и не­ко од па­сти­ра и бо­го­сло­ва Цр­кве из­ја­ви — да је тра­ди­ци­ја и прак­са са­зи­ва­ња са­борâ у Пра­во­слав­ној Цр­кви или на Ис­то­ку пре­ки­ну­та још дав­но и да већ два­на­ест ве­ко­ва ни­смо има­ли све­оп­штих са­бо­ра (!). То исто­риј­ски уоп­ште ни­је тач­но! На­ша Цр­ква је по сво­јој при­ро­ди са­бор­на (ка­то­ли­чан­ска, уни­вер­зал­на, све­о­бу­хват­на). Ње­на он­то­ло­шка са­бор­ност (ка­то­лич­ност) исто­риј­ски се про­ја­вљу­је као си­но­дал­ност — из­ра­жа­ва се упра­во кроз са­бо­ре. Пре све­га, сва­ко на­ше са­би­ра­ње на Ли­тур­ги­ју је­сте са­бор све­це­ле Цр­кве ,,на јед­ном ме­сту” и ње­но сје­ди­ња­ва­ње у Јед­но Те­ло, у Јед­ном Ду­ху Бож­јем (ἐπὶ τὸ αὐτό). Сва­ка на­ша ме­сна Цр­ква (епи­ско­пи­ја, епар­хи­ја, ди­је­це­за) је­сте пу­на Цр­ква ко­ја је у за­јед­ни­ци са свим дру­гим Цр­ква­ма Бож­јим у све­ту. След­стве­но, без са­бор­ног оп­ште­ња и је­дин­ства Цр­ква уоп­ште не по­сто­ји — ни­јед­ног тре­нут­ка.

По­ме­сни или ре­ги­о­нал­ни са­бо­ри са­зи­ва­ју се ка­да за то по­сто­ји по­тре­ба. На­ша по­ме­сна Цр­ква по пра­ви­лу одр­жа­ва са­бор нај­ма­ње је­дам­пут го­ди­шње, а по по­тре­би и че­шће. Дру­ге по­ме­сне Цр­кве та­ко­ђе има­ју са­бо­ре — јед­не че­шће, а дру­ге ре­ђе. Кад, опет, по­сто­је по­себ­не исто­риј­ске при­ли­ке — да­кле, не у ре­дов­ним раз­ма­ци­ма — са­зи­ва­ју се ве­ли­ки, из­у­зет­ни, бла­го­дат­ни са­бо­ри свих Цр­ка­ва Бож­јих у све­ту. То су све­оп­шти са­бо­ри Цр­кве ко­ји се обич­но на­зи­ва­ју ва­се­љен­ским са­бо­ри­ма. Ни­је, да­кле, тач­но да у Пра­во­слав­ној Цр­кви то­ком ду­гих ве­ко­ва ни­је би­ло са­борâ. Тач­но је са­мо то да у но­ви­је вре­ме, у но­ви­јим ве­ко­ви­ма, ни­смо има­ли ни­је­дан све­пра­во­слав­ни или све­оп­шти са­бор. То се мо­же раз­у­ме­ти у кон­тек­сту исто­риј­ских зби­ва­ња. У ра­ни­јим вре­ме­ни­ма је­ди­но је Ру­си­ја би­ла сло­бод­на пра­во­слав­на зе­мља, а сви ми дру­ги би­ли смо у ра­зним вр­ста­ма роп­ства ко­је је тра­ја­ло ве­ко­ви­ма. Без условâ сло­бо­де и ми­ра и без до­брих са­о­бра­ћај­них ве­за из­ме­ђу пра­во­слав­них хри­шћа­на ра­се­ја­них ,,по ва­се­ље­ни”, по све­ту, ни­је би­ло мо­гу­ће са­зи­ва­ти ве­ли­ке са­бо­ре.

У но­ви­је до­ба, ка­да су већ би­ле по­че­ле при­пре­ме за та­кав са­бор, по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка, на­ро­чи­то је би­ло зна­чај­но оку­пља­ње у све­то­гор­ском ма­на­сти­ру Ва­то­пе­ду, где су, по­ред пред­став­никâ дру­гих Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, жи­во уче­шће узе­ли и ар­хи­је­ре­ји Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, а огром­ну уло­гу је имао све­ти Вла­ди­ка Ни­ко­лај. Ка­сни­ји пла­но­ви да се но­ви оп­шти са­бор одр­жи у Ни­шу, о хи­ља­ду и шестсто­тој го­ди­шњи­ци Пр­вог ва­се­љен­ског са­бо­ра, или у Је­ру­са­ли­му, или дру­где, па­ли су у во­ду, а са­зи­ва­ње са­бо­ра је од­ло­же­но на нео­д­ре­ђе­но вре­ме, нај­ви­ше због условâ у Ру­ској Цр­кви у со­вјет­ско вре­ме, а ка­сни­је услед слич­них усло­ва и у ве­ћи­ни дру­гих по­ме­сних Цр­ка­ва у вре­ме ко­му­нистâ и њи­хо­ве вла­сти.

Са­да је по­но­во до­шао тре­ну­так ка­да Цр­ква мо­же да ор­га­ни­зу­је свој са­бор ма­да усло­ви ни да­нас ни­су иде­ал­ни. Не­ма, до­ду­ше, по­ли­тич­ког те­ро­ра и гру­бог го­ње­ња у ве­ћин­ски пра­во­слав­ним зе­мља­ма, али у не­ким пра­во­слав­ним зе­мља­ма по­сто­је, ипак, огром­не по­те­шко­ће у жи­во­ту Цр­кве због рат­них су­ко­ба, а на Бли­ском Ис­то­ку и због го­ње­ња од стра­не му­сли­ман­ских фа­на­ти­ка. То и је­сте раз­лог што Са­бор ни­је мо­гао би­ти одр­жан у Ца­ри­гра­ду, као што је пр­во­бит­но би­ло пла­ни­ра­но. Све­до­ци смо, на­и­ме, на осно­ву ме­диј­ских ве­сти, да и у Ан­ка­ри и у Ца­ри­гра­ду већ има те­ро­ри­стич­ких ака­та. Те­шко­ће и пат­ње су огром­не у Си­ри­ји, у Ира­ку, на чи­та­вом Бли­ском Ис­то­ку, а он­де и да­нас има мно­го пра­во­слав­них хри­шћа­на и хри­шћа­на одво­је­них од Пра­во­слав­не Цр­кве, али њој бли­ских и ду­хов­но срод­них.

Иде­ал­не при­ли­ке, ме­ђу­тим, не по­сто­је и не мо­же­мо их оче­ки­ва­ти. Али, по­тре­бе и иза­зо­ви по­сто­је и за­то је од­лу­че­но да се при­пре­ме за Са­бор убр­за­ју. Лич­но, ако ни­је не­скром­но да ка­жем, сма­трам сле­де­ће: да су при­пре­ме по­тра­ја­ле две до три го­ди­не ду­же, има­ли би­смо ве­ћи успех на пред­сто­је­ћем Са­бо­ру. Го­во­рим то са до­зом сме­ло­сти, мо­жда нео­прав­да­не, јер у са­бор­ским при­пре­ма­ма већ одав­но уче­ству­јем, за­јед­но са ми­тро­по­ли­том цр­но­гор­ско-при­мор­ским го­спо­ди­ном Ам­фи­ло­хи­јем, у име на­ше Цр­кве, и не са­мо да као по­сма­трач пра­тим шта се зби­ва не­го и ак­тив­но, из­ну­тра, уче­ству­јем. Та­ко, лич­но сма­трам да смо мо­гли да има­мо још не­ке зна­чај­не те­ме на днев­ном ре­ду, пр­вен­стве­но те­му ау­то­ке­фа­ли­је, а и при­пре­ма тек­сто­ва ко­ји ће би­ти об­ра­ђи­ва­ни и под­врг­ну­ти рас­пра­ви на Са­бо­ру и о ко­ји­ма ће се до­но­си­ти од­лу­ке мо­гла је да бу­де успе­шни­ја за­то што не­ки тек­сто­ви је­су тек­сто­ви ви­ше­де­це­ниј­ске дав­но­сти, а пе­ри­од при­пре­ме ни­је био до­во­љан да они бу­ду озбиљ­ни­је ре­ви­ди­ра­ни и про­ду­бље­ни у скла­ду са да­на­шњим ду­хов­ним иза­зо­ви­ма.

Мо­ра­мо да ве­ру­је­мо да на­ша људ­ска не­при­пре­мље­ност, или не­до­вољ­на при­пре­мље­ност, или не­сла­га­ња по по­је­ди­ним пи­та­њи­ма (ко­јих има), или чак по­ре­ме­ће­ни од­но­си ме­ђу по­је­ди­ним ау­то­ке­фал­ним Цр­ква­ма, не­ће би­ти пре­суд­ни не­го да ће све то Дух Све­ти уз­ди­ћи са зе­маљ­ске рав­ни до вр­ху­на­ца  не­бе­ске рав­ни. Он кон­сти­ту­и­ше Те­ло Цр­кве и мо­же, Сво­јом ши­ри­ном и све­о­бу­хват­ном љу­ба­вљу, љу­ба­вљу ко­ја је од Оца, а да­ру­је нам се кроз Си­на и до­жи­вља­ва­мо је упра­во у Све­то­ме Ду­ху, све да ожи­во­тво­ри, пре­о­бра­зи, про­ја­ви као вер­ну ико­ну Цар­ства Бож­јег, упр­кос све­му људ­ском и не­са­вр­ше­ном. Јер, Са­бор је пре све­га Пе­де­сет­ни­ца, Дух Све­ти са на­ма. Ње­го­ва си­ла три­јум­фо­ва­ће и кроз све на­ше сла­бо­сти и не­до­стат­ке. То је пред­са­бор­ска, са­бор­ска и по­сле­са­бор­ска con­di­tio si­ne qua non.

Уо­ста­лом, Са­бо­ри се у том ци­љу и са­зи­ва­ју кроз исто­ри­ју Цр­кве. Ни­су то кон­фе­рен­ци­је или сим­по­зи­ју­ми не­го са­бо­ри ко­ји ре­ша­ва­ју ви­тал­на пи­та­ња жи­во­та Цр­кве, у пр­вом ре­ду она ко­ја се ти­чу је­дин­ства Цр­кве, од­но­сно нео­ме­та­ног и пу­ног оп­ште­ња ме­ђу Цр­ква­ма. За­то ве­ру­јем да ће пред­сто­је­ће са­би­ра­ње свих Пра­во­слав­них Цр­ка­ва ,,у јед­но и за­јед­но” по­све­до­чи­ти је­дин­ство ме­ђу њи­ма. На­дам се  да ће пру­жи­ти и до­дат­но све­до­че­ње ко­је мо­же би­ти, бар по мо­ме ми­шље­њу, ко­ри­сно и за хри­шћа­не ко­ји при­па­да­ју Ри­мо­ка­то­лич­кој Цр­кви, као и за хри­шћа­не ко­ји при­па­да­ју за­јед­ни­ца­ма Ре­фор­ма­ци­је, про­те­стант­ским Цр­ква­ма. У че­му то ви­дим? У пр­вом слу­ча­ју ће се по­ка­за­ти да је је­дин­ство Цр­кве мо­гу­ће и ре­ал­но без пре­те­ра­но­сти и јед­но­стра­но­сти уче­ња о пр­вен­ству рим­ског епи­ско­па у об­ли­ку у ко­јем се раз­ви­ло тек у дру­гом хи­ља­ду­го­ди­шту хри­шћан­ске исто­ри­је — да­кле, без ап­со­лу­ти­за­ци­је рим­ског при­ма­та, без ту­ма­че­ња при­ма­та ча­сти као при­ма­та  вла­сти. Зна­чи, не мо­же се по­тре­бом је­дин­ства прав­да­ти не­здра­ва хи­пер­тро­фи­ја пр­вен­ства. Јер, оно је по­сто­ја­ло и у пр­вим ве­ко­ви­ма, али је та­да би­ло за­сно­ва­но на љу­ба­ви, слу­же­њу и жр­тви. Исто та­ко, за­јед­ни­це из­ни­кле из Ре­фор­ма­ци­је су, од­ба­цу­ју­ћи рим­ски мо­дел је­дин­ства, из­гу­би­ле је­дин­ство ме­ђу со­бом и, у исто вре­ме, је­дин­ство са пра­во­слав­ним Ис­то­ком и ри­мо­ка­то­лич­ким За­па­дом. Мо­жда овај наш Све­ти и Ве­ли­ки Са­бор мо­же и њи­ма и сви­ма — па и на­ма са­ми­ма — би­ти ко­ри­сно све­до­че­ње је­дин­ства Цр­кве и по­ка­за­тељ нео­п­ход­не рав­но­те­же из­ме­ђу пр­вен­ства и са­бор­но­сти, пр­вен­ства схва­ће­ног као жр­тва и  као слу­же­ње је­дин­ству Цр­кве, и са­бор­но-бла­го­дар­ног при­хва­та­ња то­га пр­вен­ства од стра­не дру­гих Цр­ка­ва. Мо­жда ће­мо би­ти у ста­њу да по­ка­же­мо шта је бо­го­чо­ве­чан­ска, све­то­ду­хов­ска и све­то­тро­јич­на рав­но­те­жа у би­ћу и жи­во­ту Цр­кве, ис­прав­ни мо­дел је­дин­ства за ко­јим се и да­нас ме­ђу Цр­ква­ма тра­га иа­ко је уства­ри дат Цр­кви већ од апо­стол­ских вре­ме­на и по­сто­јао све до ве­ли­ког рас­ко­ла Ис­то­ка и За­па­да по­сле пр­вог ми­ле­ни­ју­ма, а Пра­во­слав­на Цр­ква га вер­но чу­ва и да­нас.

Сви тек­сто­ви у овом збор­ни­ку, без об­зи­ра на њи­хо­ве не­са­вр­ше­но­сти, упра­во су по­ку­шај при­ка­за та­квих на­сто­ја­ња, а сâм збор­ник је­сте плод за­јед­нич­ке же­ље и тру­да свих пре­га­ла­ца ко­ји су до­при­не­ли ње­го­вом об­ја­вљи­ва­њу да све­до­че оно што нам је искон­ски да­то и сваг­да за­да­то — истин­ску са­бор­ност и бо­го­у­ста­но­вље­но је­дин­ство Цр­кве Хри­сто­ве. Пло­до­ве то­га скром­но­га тру­да при­но­си­мо љу­ба­ви све хри­сто­и­ме­ни­те пу­но­ће на­ше по­ме­сне Цр­кве, као и сви­ма љу­ди­ма до­бре во­ље.

У Но­вом Са­ду, 3/16. ма­ја 2016.

Епи­скоп бач­ки Ири­неј

Извор: Званични сајт СПЦ