Дневник са Сабора Еп. Максима (Васиљевића)_6. део

Дневник 6

Симфонична полифонија

Свети и Велики Сабор, Колимвари, Крит,

Недеља свих Светих, 26. јун 2016.

”Пошто нас је благодат Божија и богољубезњејши цар Константин сабрао из разних области и градова, и одржан је у Никеји Велики и Свети Сабор, свакако се показало неопходним да се од Свештеног Сабора и вама упути писмо, да бисте знали шта је све покренуто и испитано, а шта је одлучено и потврђено”.

Овако почиње Посланица Сабора у Никеји Египћанима из 325. године, тачније Цркви Александријској, коју пишу ”Епископи, сабрани у Никеји и Свети Сабор саставивши (шаљу поздрав:) Радовати се у Господу!”

Фотографија ђакона Александра Секулића

Радујемо се што је Свети и Велики Сабор богоносних Отаца завршио свој рад на Криту тако мирно и успешно и упутио Поруку и Енциклику Црквама по васељени. Благодат Духа Светога, који ”сабира сву установу Цркве”, деловала је од почетка до ”краја”: некад као хук силнога ветра а некад као глас тихог лахора. Но, зар овај Сабор може имати ”крај”? Свакако, канонски он је окончан саборном литургијом у Хањи, у недељу Свих Светих, 26. јуна 2016. године, и потписивањем саборских аката од свих предстојатеља и скоро свих Епископа (inter concilii participes nominates). Али његове импликације тек почињу да живе у Цркви. 

Који је разлог томе? Прво, зато што смо имали реализам богословског сведочења, а не идеолошке флоскуле. Схватили смо да је Сабор ”пасхални” пролазак и аскетски подвиг, да није саморазумљив догађај него да се његови дарови стичу трудом. Помирљиви (концилијарни) начин на који је вођен Сабор може помоћи да се развеју неоснована сумњичења међу појединим епископима и Црквама. Критски Сабор је у обзир узео не само питања оних присутних, него – у мери у којој је то било могуће – и одсутне браће, и тако утабао стазу будуће сарадње и дијалога.

Фотографије ђакона Александра Секулића

И даље дубоко верујем да је присуство Српске Цркве на Сабору било драгоцено и доброчинитељно. Надајмо се сада да, макар и спорим корацима, поново оживи саборска свест нас Православних, који се, без ње, поистовећујемо (признајмо то!), са праксом протестантских ”федералних” државних (националних) друштава. Сабор је место дебате, кристализације, учења.

Πλὴν Λακεδαιμονίων, ”осим Лакедемонаца”, пише на једном античком епиграму из 334. године пре Хр. писаном после победничке битке Грка на којој су једино Лакедемонци одбили да се боре. То је израз за оне који одбијају да учествују у заједничком подухвату са последицом да буду искључени из дељења успеха. Велика је штета што је Московска патријаршија изабрала да не дође, јер је управо ова многољудна Црква могла да покаже модел Православне, вишенационалне Цркве (са снажним приматом патријарха). Погрешили су Бугари што овде нису дискутовали исту ону бригу која је мучила Јеладску Цркву. Зашто се Антиохијци овде нису ”посвађали” и помирили да Јерусалимом? А да ли Грузини мисле да ће само одбацивањем документа који снисходи ”мешовитим браковима” опстати у 21. веку? Не критикујемо их. Историја им даје могућност, као што је дала и римском папи Вигилију у време V Васељенског сабора (553). Када је Св. Фотије Цариградски у Посланици Михаилу кнезу Бугарском писао о том Сабору, тада је за папу Вигилија рекао: ”Вигилије, који је добио свештени надзор (=епископство) Рима, беше присутан у граду, али Сабору није присуствовао; који (Вигилије), иако није био вољан да буде на подршку Свештеном Сабрању, но ипак ништа мање је заједничку веру Отаца потврдио писмом (својим)”. Sapienti sat. У сваком случају, историја их може уписати чак и као учеснике Сабора (као што се Бл. Августин нашао на једном catalogus episcoporum учесникâ III Вас. сабора, иако је преминуо пре тог Сабора).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Прва озбиљна реаговања на завршетак Светог и Великог Сабора читам у грчкој штампи. Познати теолог и философ Христо Јанарас је у својој колумни у водећој атинској новини ”Катимерини” (у недељу 26. јуна) написао да је код организовања ”Великог сабора” већа озбиљност могла бити показана да му је претходило разјашњење оних елемената који једну локалну хришћанску Цркву уистину чине православном (вратићу се Јанарасу врло брзо).

Својевремено је Дом Грегори Дикс скренуо пажњу на то да је новоустановљени положај Цркве у 4. веку учинио неопходним екуменско деловање, у смислу да је хришћански живот од тада почео да се одвија у свету који више није био организован на основу локализма, него на основу империје као целине... ” Пошто је Црква изашла у свет, помесне Цркве су имале да науче да више не живе као самозадовољне (self-contained) јединице (као што су у пракси, не у теорији, увелико живеле у прошлости), него као део једне шире духовне владавине”. Ако 21. век барем у томе подсећа на 4. век, то онда значи да би помесне Цркве требало поново да изађу из своје самодовољности на глобалну светлост дана. 

Да ли овај Сабор означава промену парадигме? Могуће. Но, размишљам како је тешко било људима који заступају геоцентризам говорити о хелиоцентризму и указати на промену научне слике света. Међутим, Крит са својом историјом и културом нам даје одговор. На њему се подједнако, у једној личности, поштује и Доминик Теотокопулос (византијски сликар) и Ел Греко (претеча модерне уметности, Сезанов ”отац” и Пикасов ”деда”).

Сабор је, стога, један охрабрујући подухват да се у светлу савремености разјасне проблеми брака, поста, мисије и сл. Критски сабор је, стога, огледало Православља. Онај ко мисли да је велики, биће скршен, ко се смири биће узвишен.

Фотографија ђакона Александра Секулића

По начину на који је третирало овај Сабор, схватио сам да јавно мњење може да (за)води људе, крећући се од демонизације до канонизације Сабора, а и обратно. За десетине младих православних Грка који су волонтирали на Криту чули смо да су ”америчка обавештајна служба”. Срећом, већину њих познајем из Америке и свечано изјављујем: по црквеном етосу и одушевљењу за веру одани су Цркви барем колико српски ђаци Призренске богословије или православни студенти теологије у Фочи. Осећам: да црквено Православље некима није тек пуки идиом етноса они не би говорили о теоријама завере, нити би «православне цркве» разликовали само помоћу етничких критеријума: руска, српска, бугарска, грчка, итд. Црква. Још кад се томе дода назив ”аутокефална”, то онда у свести просечног човека значи апсолутну аутономију и самодовољност сваке од њих понаособ, при чему је тешко пронаћи иједно заједничко обележје (осим неких идеолошких поклапања). Јанарас примећује да су језик (као израз заједнице искуства), литургичка драматургија, литургијски мелос, сликарство, архитектура, пракса исповести, учешћа у Евхаристији – до те мере промењени у свакој етничкој Цркви, да се данас тешко може говорити о ”истоврсности”. Историјска стварност би оправдала говор о конфедерацији етничких цркава, баш као у протестантизму.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Да ли ће Сабор у Колимбарију успети да код мноштва помесних Цркава  поврати некадашњи назив ”Једна Саборна Православна Црква” (и свест о њој) те да то јединство истакне као обједињујући елемент који ће у 21. веку служити као спона која многе Цркве установљује као Једну Цркву? Зависиће то не само од Духа Светога, него и од једног Лукијана, Амфилохија, Григорија, Порфирија, Фотија, Лонгина, Максима... Па да цео наш српски народ схвати да Сабори нису конференције управних директора или стручњака, него сабрање Епископâ: оних који искуствено имају функцију духовног очинства. Ти моменти, у којима се заборавља индивидуално, свакидашње, можда су једини моменти у којима заиста учимо шта саборност јесте. Ти саборски моменти са собом носе питања које надмашују све одговоре.

Јанарас нас позива да откријемо одговор на питање: који је данас еклисиолошки садржај речи ”патријаршија”? У Цркви епископ служи као отац, а очинство није индивидуална ”компетенција” нити последица ”аксиома”. Посреди је одговорност и харизма која се дарива унутар заједнице: потребна су најмање три епископа да би се новом епископу предала-даровала служба очинства.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једини примат који је критски ”Саборски систем” обезбедио Цркви јесте апсолутни примат егзистенцијалног циља (а не просто идеолошки консензус многих под вођством једнога). Од Крита па надаље позив саборовати усрдније примаш као заповест, као заједничку обавезу. Крећемо се ка саборовању. Не саборујемо једном за свагда, већ треба „чувати запоседнуте кораке“ (као што ми Бобен преноси да је рекао Рембо). Драго ми је што геополитика није успела да минимализује саборност… него се ту десило једно vice versa.

Током појединих дискусија, увиђаш да лако можеш постати жртва ”објективизација”. Уз све њихово опирање, лако се могу опредметити ”јединство”, ”истина”, ”саборност”… Како каже Јанарас (у поменутом чланку), људи данас говоре о ”цркви“ а подразумевају националну религију потчињену интересним циљевима државе – утилитаризму и фолклору. Импликације ове заточености су далекосежне, али нису могле бити анализиране на овом Сабору. Тај задатак припада Вама, младе генерације!

И да завршим са освртима на Јанараса. По њему, једина грешка Сабора у Колимбарију лежи у (иначе доброј) намери да се више оствари саборско јединство православних државних заједница него ли κοινωνία Цркава. Но, Јанарас није био на Сабору. Шта је онда један инсајдер могао да види? Покушаћу то да прикажем на примеру дијалога (и његовог значаја).

Фотографија ђакона Александра Секулића

Једна од функција Сабора је, такође, да спречи поделе или да их лечи. То се не може постићи без примене једног принципа из црквеног права који се зове ”икономија”. Саборска икономија се пружала и на случајеве када су се читаве заједнице налазиле у стању схизме. Како изгледа из Томоса Антиохијцима (са Сабора Александријског, 362), којим је председавао Атанасије Велики, две групе су биле раздвојене због схизме, једна Мелетијева а друга Павлинова, по питању Никејске вере. Огроман значај овог Сабора Светога Атанасија (овај јерарх, подсетимо се!, на две деценије пре Другог Васељенског сабора, наглашавао је потребу допуне Никејског Символа вере) лежи у чињеници да су две супротстављене групе доведене до признања и исповедања не просто никејске вере него до новог тумачења ове вере. Захваљујући томе, имамо „новоникејце“ (нпр. велики Кападокијски оци), као и „новохалкидонце“, а у 20. веку „неопатристичке“ теологе (Георгије Флоровски, Јустин Поповић, Јован Мајендорф, да поменемо неке) итд. Тај саборски чин, тј. методологија лечења схизме, сасвим јасно примењује принцип ре-рецепције или нове-рецепције вере Отаца.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Стога с правом о. Георгије Флоровски истиче да је једна од одлика саборског живота било живо дискутовање. Он наводи писање Јевсевија Кесаријског по коме су теолошки изрази (ὁμοούσιος и ἐκ τῆς οὐσίας) на I Вас. сабору били предмет „пажљиве анализе“: „Постављана су питања и давани одговори о том предмету, а значење тих речи било је темељно истражено“. У претходном Дневнику навео сам случај такве дебате између Јеладских теолога и оних из Фанара. И у Александрији 362. и у Колимбарију 2016. видело се да је тек на Сабору, ”на унакрсном испитивању, било разјашњено да су и једна и друга страна које су се разилазиле у речима, међусобно биле сагласне у смислу догмата”. Да подсетим: 2016. године била је то тема историјског назива западних Цркава. У Србији смо и на основу важећег устава дужни смо да називамо Римокатоличку и још неке Цркве ”традиционалним Црквама” (док за остале вере стоји назив ”верске заједнице”). Да је Критски сабор другачије одлучио, имали бисмо по том питању реалних тешкоћа...

Фотографија ђакона Александра Секулића

Неко ми показује интервју Владике ХерцеговачкогАтанасија, који је, изишавши из Тврдошког манастира као ”лав из грма”, дошао на Свети и Велики Сабор на Криту, иза ТВ ”Пемптусија” (манастир Ватопед) и OCN, објаснио дубље теолошке димензије црквене саборности.

Крећући се између „хипертрофије“ и „атрофије“ првог, Црква је на Критском Сабору сачувала преко потребну равнотежу између првенства части и дара саборности. Овде се могло видети каква је историјска одговорност Васељенске патријаршије: имати (и настојати да се сачува) ”првенство части” у Једноj Саборној Цркви. Живети у иноверној земљи (Турској) отеловљујући скоро двомиленијумско Предање, и имајући најбројнију своју паству у Новом свету, опирати се настојањима да се и Васељенска патријаршија претвори у етничку патријаршију... Заиста, задатак који превазилази људске снаге. Првенство на универзалном нивоу треба проверити питањем да ли је оно установљено сагласношћу древних помесних цркава и да ли његова легитимност извире из Васељенских сабора. Занимљиво, у закључку свеправославног конгреса из 1923, читамо да је митрополит Гаврило Црногорски (потоњи српски Патријарх) рекао: „[…] можемо заиста и без резерве данас рећи да велика морална снага Православне Цркве која је присутна у односима између аутокефалних Цркава и отеловљена у првом трону Цркве Константинопоља конституише чврст темељ, на коме се Православље показује у свој својој слави и лепоти“. Али, без византијског цара, организовати тако смерни а величанствени црквени скуп може само неко ко је наследник ромејског предања.

Фотографија ђакона Александра Секулића

Φиналне каденце Сабора су биле две поруке: Опширније Писмо (окружница, циркулар) упућено свим помесним Црквама и краћа Порука верном народу. У њима има материјала пре свега за вернике Цркве, али исто тако и за социологе, научнике и економисте. Потрудићу се да се осврнем на те текстове у следећем, завршном, осврту свога Саборског дневника.