Енциклика Светог и великог Сабора Православне цркве

ЕНЦИКЛИКА СВЕТОГ И ВЕЛИКОГ САБОРА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

КРИТ 2016

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Са захвалном песмом славимо и клањамо се Богу у Тројици, који нам је омогућио да се окупимо у данима празника Педесетнице, овде на острву Криту, освећеном од стране светог Павла, Апостола незнабожаца, и његовог ученика Тита, његовог „правог сина по заједничкој вери“ (Тит 1, 4), и да, надахнућем Духа Светога, закључимо заседања овог Великог и светог сабора наше Православне цркве – сазваног од стране Његове Свесветости Васељенског Патријарха Вартоломеја, заједничком вољом Њихових Блаженстава предстојатеља најсветијих Православних цркава – у славу Његовог најсветијег имена и ради великог благослова Његовог народа и читавог света, исповедајући са божанственим Павлом: „Нека нас људи сматрају за слуге Христове и управитеље тајни Божијих.“ (1 Кор 4, 1)

Свети и велики сабор једне, свете, саборне и апостолске Цркве представља аутентично сведочанство вере у Христа, Богочовека, јединорођеног Сина и Речи Божије, који је својим оваплоћењем, својим деловањем на Земљи, својом жртвом на крсту и васкрсењем, открио тројичног Бога као бесконачну љубав. Стога, једним устима и једним срцем упућујемо поруку „наде која је у нама“ (уп. 1 Пт 3, 15) не само синовима и кћерима наше најсветије цркве, него и сваком људском бићу „било да су близу или далеко“ (Еф 2, 17). „Наша нада“ (уп. 1 Тим 1, 1), Спаситељ света, откривен је као „с нама Бог“ (уп. Мт 1, 23) и као Бог „за нас“ (Рим 8, 32), који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2, 4). Обзнањујући Његову милост и не скривајући Његове велике благослове, сећајући се речи Господњих да ће „небо и земља проћи, али речи моје неће проћи“ (Мт 24, 35) и „испуњени радошћу“ (1 Јн 1, 4), објављујемо Јеванђеље вере, наде и љубави ишчекујући онај „дан невечерњи, ненаследан и бесконачан“ (Василије Велики, Беседе на Шестоднев II, PG 29, 54). Чињеница да је „наше живљење на небесима“ (Фил 3, 20) ни на који начин не негира, већ пре оснажује наше сведочанство у свету.

У овоме следујемо предању апостола и отаца наше Цркве који су проповедали Христа и кроз Њега спасењско искуство вере Цркве, и који су „на начин рибара који забацују мрежу“, што значи на апостолски начин, о Богу говорили људима сваког доба како би им пренели Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Црква не живи због себе саме. Она се нуди целокупном човечанству како би уздигла и обновила свет у нова небеса и нову земљу (Отк 21, 1). Отуда, она сведочи Јеванђеље и раздељује Божије дарове свету: Његову љубав, мир, правду, помирење, силу васкрсења и ишчекивање вечног живота.

*    *    *

I.      Црква: Тело Христово, слика Свете Тројице

1.      Једна, света, саборна и апостолска Црква је богочовечанско сабрање по слици Свете Тројице, предокушај и искуство есхатона у светој евхаристији и откривење славе ствари будућих, и, као трајна Педесетница, она је пророчки глас у овоме свету, који не може бити ућуткан, присуство и сведочанство Царства Божијег „које је дошло у сили“ (Мк 9, 1). Црква, као тело Христово, „сабира“ свет (Мт 23, 37) Њему, преобликује га и наводњава „водом која тече у живот вечни“ (Јн 4, 14).

2.      Предање Апостола и Отаца – следујући речима Господа, оснивача Цркве, који је на Последњој вечери са својим ученицима установио свету тајну евхаристије – наглашавало је одређење Цркве као „тела Христовог“ (Мт 25, 26; Мк 14, 22; Лк 22, 19; 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-29), и ово увек повезивало са тајном оваплоћења Сина и Речи Божије од Духа Светога и Марије Дјеве. У овом светлу, акценат је одувек стављан на нераскидиву повезаност, како између целокупне тајне божанске икономије у Христу и тајне Цркве, тако и између тајне Цркве и тајне свете евхаристије, која се непрекидно потврђује у светотајинском животу Цркве, дејством Духа Светога.

    Православна црква, верна овом једнодушном апостолском предању и светотајинској пракси, представља аутентични наставак једне, свете, саборне и апостолске Цркве, као што је исповеђено у Символу вере и потврђено у учењу отаца Цркве. На тај начин, она је свесна своје велике одговорности, не само да осигура аутентични израз овог искуства у телу Цркве, него и да понуди веродостојно сведочанство истине читавом човечанству.

3.  Православна црква, у свом јединству и саборности, јесте Црква саборā, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дап 15, 5-29) до данашњег дана. Сама Црква у себи је сабор, установљен од стране Христа и вођен Духом Светим, у складу са апостолским речима „угодно би Духу Светоме и нама“ (Дап 15, 28). Путем васељенских и помесних сабора, Црква је објавила и наставља да објављује тајну Свете Тројице, откривену оваплоћењем Сина и Речи Божије. Саборски рад наставља се непрекидно у историји, кроз касније саборе свеопштег ауторитета, као што су, на пример, велики сабор (879-880) сазван у време Светог Фотија Великог, патријарха цариградског, као и велики сабори сазвани у време Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), преко којих је потврђена иста истина вере, нарочито када је реч о исхођењу Духа Светога и учествовању људи у нествореним божанским енергијама, и надаље кроз свете и велике саборе сазване у Цариграду, 1484. како би се одбацио унијатски сабор у Фиренци (1438-1439), 1638, 1642, 1672 и 1691. како би се одбацила протестанска веровања и 1872. како би се осудио етнофилетизам као еклисијална јерес.

4.  Светост човека (anthropos) не може се појмити мимо Тела Христовог „које је Црква“ (уп. Еф 1, 23). Светост проистиче од Онога који је једини свет. Она је учествовање човечанства у светости Божијој, у „заједници светих“, као што се открива у речима свештеника током божанствене литургије „Светиње светима“ и у одговору верних: „Један је свет, један Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ У овом духу, Свети Кирило Александријски подвлачи да Христос, „будући свет по природи као Бог (…) бива освећен ради нас у Духу Светоме (…) и он (Христос) то чини ради нас, не ради самога себе, како би од њега и у њему, који је први примио освећење, благодат освећења могла онда прећи на читаво човечанство…“ (Коментар на Јеванђеље по Јовану 11, PG 74, 548).

Према Светом Кирилу, Христос је наша „заједничка личност“ кроз поновно возглављење у његовом сопственом човештву целокупног људског рода, „јер сви смо били у Христу, и заједничка личност човечанства поново оживљава у њему“ (Коментар на Јеванђеље по Јовану XI, PG 73. 157-161) и отуда је он и једини извор човековог освећења у Духу Светом. У том смислу, светост је човеково учествовање, како у мистерији Цркве, тако и у њеним светим тајнама, са светом евхаристијом, која је „жртва жива, света, угодна Богу“ (Рим 12, 1) у центру. „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побјеђујемо кроз Онога који нас је заволио“ (Рим 8, 35-37). Светитељи утеловљују есхатолошки идентитет Цркве као вечне доксологије пред земаљским и небеским троном Цара славе (Пс 23, 7), пружајући слику Царства Божијег.

5. Православна католичанска црква обухвата четрнаест локалних аутокефалних цркава, признатих на свеправославном нивоу. Не може се допустити да принцип аутокефалије делује науштрб принципа саборности и јединства Цркве. Стога сматрамо да формирање епископских савета у православној дијаспори, који обухватају све канонски признате епископе, који у свакој области бивају постављени у одговарајући савет, остајући притом под својим канонским јурисдикцијама, представља корак напред ка њиховом канонском организовању, а неометано функционисање ових савета гарантује поштовање еклисиолошког принципа саборности.

II  Mисија Цркве у свету

6. Апостолско деловање и проповедање Јеванђеља, познато такође и као мисија, спада у саму срж идентитета Цркве, као држање и брига за Христову заповест „Идите и научите све народе“ (Мт 28, 19). Ово је „животни дах“ који Црква удахњује људском друштву и свет претвара у Цркву, преко новоустановљених локалних цркава посвуда. У овом духу, православни верници јесу и треба да буду апостоли у свету. Ова мисија мора бити испуњена, не агресивно, него слободно, уз љубав и поштовање према културном идентитету појединаца и народа. Све православне Цркве треба да узму учешћа у овом подвигу, уз дужно поштовање канонског поретка.

Учешће у светој евхаристији је извор мисионарске ревности за евангелизацију света. Учествујући у светој евхаристији и молећи се у свештеном сабрању за цели свет (икумену), позвани смо да наставимо „литургију после литургије“ и понудимо сведочанство које се тиче истине наше вере, пред Богом и људима, делећи Божије дарове са читавим човечанством, у складу са изричитом заповешћу нашег Господа, пред његово вазнесење: „и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дап 1, 8). Речи божанствене литургије, пред свето причешће, „Ломи се и раздробљава Јагње Божје, које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје“ указују на то да је Христос као „Јагње Божије“ (Јн 1, 29) и „хлеб живота“ (Јн 6, 48) нама дарован као вечна љубав, која нас сједињује са Богом и једне са другима. Она нас учи да раздељујемо Божије дарове и сами себе свима дарујемо на христолик начин.

Живот хришћана је истинско сведочанство обновљења свих ствари у Христу – „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор 5, 17) – и позив упућен свим људима на лично и слободно учествовање у вечном животу, у благодати Господа нашега Исуса Христа и љубави Бога Оца, како би доживели заједницу Светога Духа у Цркви. „Јер тајна спасења је за оне који је желе, а не за оне који су присиљени“ (Максим Исповедник, PG 90, 880). Поновна евангелизација Божијег народа у савременим секуларизованим друштвима, као и евангелизација оних који још увек нису спознали Христа, непрестана је дужност Цркве.

III  Породица: Слика Христове љубави према Цркви

7. Нераскидиву љубавну заједницу мушкарца и жене Православна црква сматра за „тајну велику … Христа и Цркве“ (Еф 5,32), а породицу која одатле извире, и која представља једину гаранцију за рађање и подизање деце у складу са божанском икономијом, сматра за „малу цркву“ (Јован Златоусти, Коментар на Посланицу Ефесцима 20, PG 62, 143), пружајући јој адекватну пастирску потпору.

Савремена криза брака и породице последица је кризе слободе као одговорности, њене деградације у егоцентричну самореализацију, њеног изједначавања са индивидуалним самозадовољењем, самодовољношћу и аутономијом, као и губитка светотајинског карактера заједнице мушкарца и жене, који је резултат заборава жртвеног карактера љубави. Савремено друштво приступа браку на секуларни начин, са чисто социолошким и рационалистичким критеријумима, сматрајући га просто за форму односа – једну међу многима – од којих све имају право на подједнаку институционалну валидност.

Брак је Црквом негована радионица живота и љубави и непревазиђени дар Божије благодати. „Висока рука“ „сједињујућег“ Бога је „невидљиво присутна, усклађујући оне који се сједињују“ са Христом и једно са другим. Круне које се стављају на главе младе и младожење током светотајинског обреда упућују на димензију жртве и потпуне посвећености Богу и једног другоме. Oне такође указују на живот Царства Божијег, откривајући есхатолошке карактеристике тајне љубави.

8. Свети и велики сабор нарочиту пажњу, са посебном љубављу и бригом, посвећује деци и младим људима. Усред гомиле међусобно противречних дефиниција детињства наша најсветија Црква објављује речи нашега Господа: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт 18, 3) и „који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега“ (Лк 18, 17), као и оно што наш Спаситељ говори о онима који „спречавају“ (Лк 18, 16) децу да долазе к њему и онима који их „саблажњавају“ (Мт 18, 6).

Младим људима Црква не нуди само „помоћ“ него и „истину“, истину новог богочовечанског живота у Христу. Православна омладина треба да постане свесна тога да је она носилац вековног и благословеног предања Православне цркве, као и настављач овог предања које ће храбро очувати и на динамичан начин неговати вредности православља како би пружили животодавно хришћанско сведочанство. Између њих ће доћи будући служитељи Цркве Христове. Млади људи стога нису само „будућност“ Цркве, него и активни израз њеног богољубивог и човекољубивог живота у садашњости.

IV Образовање у Христу

9. У наше време могу се уочити нове тенденције у области васпитања и образовања, по питању садржаја и циљева образовања, као и начина на који се разумеју детињство, улога како учитеља тако и ученика, као и улога савремене школе. Како се образовање не односи само на оно што човек јесте, већ и на оно што треба да буде, као и на садржај његове одговорности, самоочигледно је да слика коју имамо о људској личности и смислу егзистенције одређује и наш поглед на образовање. Преовлађујући, секуларизовани, индивидуалистички образовни систем који мучи младе људе у данашње време дубоко забрињава православну Цркву.

У средиштву црквене пастирске бриге је образовање које се не стара само за неговање интелекта, него и за просвећивање и развој целокупне личности као психо-соматског и духовног бића, у складу са триптихом: Бог, човек и свет. У свом катихетском говору,  Православна црква брижно позива народ Божији, нарочито младе људе, на свесно и активно учешће у животу Цркве, негујући у њима „усрдну чежњу“ за животом у Христу. На тај начин, пуноћа хришћанског народа проналази егзистенцијалну потпору у богочовечанској заједници Цркве и доживљава у томе васкршњу перспективу обожења благодаћу.

V Црква пред савременим изазовима

10. Црква Христова данас се налази суочена са екстремним и чак провокативним изразима идеологије секуларизације, садржаним у политичким, културним и социјалним кретањима. Основни елеменат идеологије секуларизације одувек је био и наставља да буде пуна аутономија човека од Христа и духовног утицаја Цркве, уз помоћ произвољне идентификације Цркве са конзервативизмом и историјски неправедног одређења Цркве као наводне препреке сваком прогресу и развоју. У савременим секуларизованим друштвима, одсечен од Бога, човек изједначава своју слободу и смисао свог живота са потпуном аутономијом и ослобођењем од свог предодређења за вечност, што резултује бројним неспоразумима и намерним погрешним интерпретацијама хришћанског предања. Даривање човека, одозго, слободом у Христу и његово напредовање „у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13) на тај начин се разумева као супротстављено човековим тенденцијама ка само-спасењу. Христова жртвена љубав сматра се инкомпатибилном са индивидуализмом, док се аскетски карактер хришћанског етоса оцењује као несавладив изазов срећи појединца.

Поистовећивање Цркве са конзервативизмом неусагласивим са напретком цивилизације је произвољно и нетачно, будући да свест о идентитету хришћанских народа носи у себи неизбрисиви печат историјског доприноса Цркве, не само у њиховом културном наслеђу, него и у здравом развоју секуларне цивилизације узете у ширем смислу, јер је Бог поставио човека као управитеља божанске творевине и свога сарадника у свету. Православна црква насупрот „човекобогу“ савременог света поставља Богочовека као крајњу меру свих ствари. „Ми не говоримо о човеку који је обожен, већ о Богу који је очовечен“ (Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере iii, 2, PG 94, 988). Црква открива спасоносну истину о Богочовеку и његовом телу, као месту и начину живота у слободи, „говорећи истину у љубави“ (уп. Еф 4, 15), и као учешће, већ сада на Земљи у животу васкрслог Христа. Богочовечански карактер Цркве „не од овога света“ (Јн 18, 36)], који храни и усмерава њено присуство и сведочанство „у свету“, неусагласив је са било којим видом саображавања Цркве свету (уп. Рим 12, 2).

11. Савременим развојем науке и технологије, наш живот се радикално мења. Оно, пак, што доноси промену у човеков живот са његове стране захтева расуђивање, јер, поред значајних користи, као што су олакшање свакодневног живота, успешан третман озбиљних обољења и истраживање свемира, суочени смо и са негативним последицама научног прогреса. Опасности су: манипулација људском слободом, употреба човека као пуког средства, постепени губитак драгоцених предања и претње животној средини, па чак и њено уништење.

Нажалост, наука, по својој природи, не поседује неопходна средства да спречи или да се позабави многим од проблема које директно или индиректно проузрокује. Научно знање не подстиче човекову моралну вољу, и чак иако је свестан опасности, он наставља да се понаша као да их је несвестан. Одговор на озбиљне човекове егзистенцијалне и моралне проблеме, као и одговор о вечном смислу његовог живота и света, не може се дати без духовног приступа.

12. У наше време постоји веома распрострањен ентузијазам због импресивног развоја на пољу биологије, генетике и неурофизиологије. Он представља научна унапређења, чија ће широка примена, по свему судећи, створити озбиљне моралне и антрополошке дилеме. Неконтролисана употреба биотехнологије на почетку, током и на крају живота, угрожава његову аутентичну пуноћу. Човек све више, на екстреман и опасан начин, експериментише са својом сопственом природом. Он је у опасности да се претвори у биолошку машину, у безличну друштвену јединицу или у механички уређај контролисане мисли.

Православна црква не може остати на маргинама дискусије о тако значајним антрополошким, моралним и егзистенцијалним питањима. Она чврсто почива на критеријумима којима ју је научио Бог, откривајући релевантност православне антропологије у светлу савременог извртања вредности. Наша Црква мора изразити своју пророчку свест у Христу Исусу, који је својим оваплоћењем присвојио читавог човека, и који је крајњи прототип обнове људског рода. Она обзнањује светост живота и човеково одређење као личности од самог тренутка зачећа. Право да се буде рођен је прво људско право. Црква као бого-човечанско друштво, у коме сваки човек представља јединствено биће предодређено за лично заједничарење са Богом, одбија сваки покушај да се човек објектификује и сведе на мерљиву количину. Ниједном научном достигнућу није допуштено да угрози човеково достојанство и његово божанско усмерење. Човек није одређен само својим генима.

Биоетика је, са православне тачке гледишта, изграђена на том темељу. У време супротстављених виђења човека, православна биоетика, насупрот секуларним, аутономним и редукционистичким антрополошким гледиштима, инсистира на човековом стварању по Божијој слици и прилици и његовом предодређењу за вечност. Црква тако доприноси обогаћењу философске и научне дискусије о биоетичким питањима, својом светописамском антропологијом и духовним искуством православља.

13. У глобалном друштву, окренутом ка „поседовању“ и индивидуализму, Православна Црква објављује истину живота у Христу и по њему, истину која је слободно отелотворена у свакодневном животу сваког човека, кроз његове послове „до вечери“ (Пс 103), кроз које је он учињен сарадником вечнога Оца „Ми смо Божији сарадници“ (1 Кор 3, 9) и његовог Сина „Отац мој још увек дела, и ја делам“ (Јн 5,17). Благодат Божија освећује у Духу Светоме дела човека који ради заједно са Богом, откривајући у њима афирмацију живота и људског друштва. Хришћанско подвижништво треба сместити унутар ових оквира - оно се радикално разликује од дуалистичког аскетизма који раздваја човека од живота и других људи. Хришћанско подвижништво и пракса самоуздржања, која човека повезује са светотајинским животом Цркве, не тичу се искључиво монашког живота, већ су одлика црквеног живота у свим његовим пројавама, као опипљиво сведочанство присуства есхатолошког духа у блаженом животу верних.

14. Корени еколошке кризе су духовни и етички и инхерентни су срцу сваког човека. Oва криза је постала још израженија у последњим вековима, захваљујући различитим поделама подстакнутим људским страстима – попут похлепе, грамзивости, егоизма и незасите жеље за још већим добрима – и њиховим последицама по планету, као што је случај са климатским променама, које сада у великој мери угрожавају природно окружење, наш заједнички „дом“. Прекид у односу између човека и творевине представља извитоперење аутентичне употребе Божије творевине. Приступ еколошком проблему на темељу принципа хришћанског предања захтева не само покајање због греха експлоатације природних ресурса планете, тј. радикалну промену у менталитету и понашању, него и подвижништво као противотров конзумеризму, као и обожење потреба и грамзивог држања. Овај приступ такође претпоставља нашу највећу одговорност да наредним генерацијама предамо плодно природно окружење и користимо га у складу са божанском вољом и благословом. У светим тајнама Цркве, творевина је афирмисана, а човек је подстакнут да се влада као њен управитељ, заштитник и „свештеник“ творевине, приносећи је уз славословље Творцу – „твоје од твојих, теби приносимо због свега и за све“ – и негујући евхаристијски однос са творевином. Овај православни, јеванђелски и отачки приступ скреће нашу пажњу и на друштвене димензије и трагичне последице уништења природног окружења.

VI  Црква пред изазовом глобализације, појаве екстремног насиља и миграција

15. Савремена идеологија глобализације, која се неосетно намеће и рапидно шири, већ изазива снажне потресе у економији и друштву на светском нивоу. Њено наметање створило је нове облике систематске експлоатације и социјалне неправде; њен циљ је постепена неутрализација претњи од стране супротстављених националних, религијских, идеолошких и других традиција, и већ је довела до слабљења или потпуног укидања друштвених добити, под изговором наводно неопходних измена у светској економији, проширујући тако јаз између богатих и сиромашних, подривајући друштвени склад међу народима и потпирујући нове пожаре глобалних тензија.

Насупрот уравниловци и безличној стандардизацији промовисаној од стране глобализације, Православна црква предлаже заштиту идентитета народā и јачање локалног идентитета. Као алтернативни пример за јединство човечанства, она предлаже јасну организацију Цркве на темељу једнакости локалних цркава. Црква се супротставља провокативној претњи упућеној савременом човеку и културним традицијама које укључује глобализација, као и принципу „аутономије економије“ и „економизма“, тј. отуђења економије од човекових суштинских потреба и њеном претварању у циљ по себи. Она стога предлаже плодну економију засновану на принципима Јеванђеља. Тако, вођена речима Господњим да „човек не живи само о хлебу“ (Лк 4, 4), Црква не повезује напредак човечанства искључиво са порастом животног стандарда и економским развојем науштрб духовних вредности.

16.  Црква се не укључује у политику, у ужем смислу те речи. Њено сведочанство, међутим, суштински је политичко у мери у којој она изражава бригу за човека и његову духовну слободу. Глас Цркве одувек је био издвојен и заувек ће остати благотворна интервенција ради човековог добра. Помесне православне цркве данас су позване да промовишу нову конструктивну синергију са секуларном државом и њеном владавином закона унутар нових оквира међународних односа, у складу са библијском изреком: „Подајте цару царево, а Богу Божије“ (уп. Мт 22, 21). Ова синергија, међутим, мора очувати специфичан идентитет како Цркве, тако и државе, и осигурати њихову искрену сарадњу, како би се сачувало човеково јединствено достојанство и људска права која одатле пристичу, као и да би се осигурала социјална правда.

Људска права су данас у средишту политичке дебате, као одговор на савремене политичке и друштвене кризе и преврате и као средство заштите слободе појединца. Приступ људским правима од стране Православне цркве усредсређен је на опасност да индивидуална права буду сведена на индивидуализам и културу „права“. Изопачење ове врсте догађа се на рачун друштвеног садржаја слободе и води до произвољне трансформације права у претензију на срећу, као и до уздизања слободе, која је на сумњив начин идентификована са индивидуалном лиценцом, у „универзалну вредност“ која подрива темеље друштвених вредности, породице, религије, нације, и прети да угрози темељне моралне вредности.

Сходно томе, православно разумевање човека супротстављено је како арогантном величању појединца и његових права, тако и понижавајућем обезвређивању људске личности унутар огромних савремених структура економије, друштва, политике и комуникације. Православно предање је неисцрпни извор виталних истина за човека. Нико човеку није указао толику част и толико се о њему бринуо као Богочовек Христос и његова Црква. Темељно људско право представља заштита принципа религијске слободе у свим њеним аспектима, односно, слобода савести, веровања и религије, укључујући, појединачно или у заједници, приватно или јавно, право на слободно вршење богослужења, право на јавно испољавање своје религије, као и право верских заједница на верско образовање и на пуно вршење својих религијских дужности, без икаквог облика директног или индиректног мешања од стране државе.

17.  Данас доживљавамо пораст насиља у име Божије. Експлозија фундаментализма унутар верских заједница прети да створи слику да фундаментализам припада суштини феномена религије. Истина је, међутим, да фундаментализам, као „ревност, али не по разуму“ (Рим 10, 2), представља израз морбидне религиозности. Истински хришћаниин, следујући примеру распетог Господа, жртвује себе, а не жртвује друге, и отуда најстрожа критика фундаментализма, ма које провинијенције. Искрени међурелигијски дијалог доприноси развоју узајамног поверења и промоцији мира и помирења. Црква стреми ка томе да „мир са висине“ учини опипљивијим на земљи. Истински мир не достиже се оружаном силом, већ само љубављу која „не тражи своје“ (1 Кор 13, 5). Уље вере мора се користити да се ублаже и излече ране других, а не да се потпаљују нове ватре мржње.

18.  Православна Црква уз много бола и молитве прати и констатује велику савремену хуманитарну кризу: пораст насиља и војних сукоба; прогоне, изгнанства и убиства чланова религијских мањина; насилно премештање породица из њихових домовина; трагедију трговине људима; кршење достојанства и темељних права појединца и народā, као и присилне промене вере. Она безусловно осуђује отмице, мучења и гнусне егзекуције. Осуђује и уништење молитвених места, религијских символа и културних споменика.

Православна црква посебно је забринута због ситуације која се тиче хришћана и других прогоњених етничких и религијских мањина на Блиском Истоку. Она нарочито апелује на власти у тој области да заштите хришћанско становништво – православне, припаднике древноисточних цркава и све друге хришћане – који су преживели у колевци хришћанства. Изворно хришћанско и друго становништво ужива неотуђиво право да остане у својим земљама, као грађани са једнаким правима.

Стога упорно молимо све укључене стране, независно од религијских уверења, да раде на помирењу и поштовању људских права, пре свега заштитом божанског дара живота. Рат и крвопролиће се морају завршити и правда мора надвладати, како би мир био поново успостављен и како би изгнанима постало могуће да се врате у земље својих предака. Молимо се за мир и правду у патећим земљама Африке и страдалној земљи Украјини. Поново најсрдачније, у саборском јединству, упућујемо свој апел одговорнима да ослободе два епископа отета у Сирији, Павла Јазиџија и Јована Ибрахима. Молимо се и за ослобођење све наше браће и сестара, талаца и заробљеника.

19.  Савремена и све интензивнија избегличка и мигрантска криза налази се, из политичких, економских и еколошких разлога, у центру светске пажње. Православна црква одувек се односила, и наставља да се односи према онима који су прогоњени, у невољи и у нужди на темељу Господњих речи: „огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми“, као и „заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Читавим током своје историје, Црква је увек била на страни „уморних и натоварених“ (уп. Мт 11, 28). Никада се филантропска делатност Цркве није ограничавала само на повремена доброчинства према онима који пате и који су у нужди, већ је она покушавала да искорени узроке који су стварали социјалне проблеме. Црквено „дело служења“ (Еф 4, 12) препознато је од стране свих.

Стога апелујемо пре свега на оне који су у стању да уклоне узроке настанка избегличке кризе, да донесу неопходне позитивне одлуке. Позивамо све цивилне власти, православне вернике и друге грађане земаља у којима су људи тражили и настављају да траже уточиште, да им пруже сваку могућу помоћ, чак и из сопствене немаштине.

VII Црква: сведочанство у дијалогу

20. Црква пројављује осећај за оне који су себе одлучили од заједничарења са њом и брине о онима који не разумеју њен глас. Свесна тога да представља живо присуство Христа у свету, Црква преводи божанску икономију у конкретна дела, користећи сва средства која су јој на располагању да пружи веродостојно сведочанство истине, јасноћом апостолске вере. У овом духу препознавања потребе за сведочанством и давањем, православна Црква одувек је придавала велики значај дијалогу, нарочито са неправославним хришћанима. Захваљујући овом дијалогу, остатак хришћанског света је сада боље упознат са православљем и аутентичношћу његовог предања. Они такође знају да православна Црква никада није прихватила богословски минимализам, нити допустила да њено догматско предање и јеванђелски етос буду доведени у питање. Унутархришћански дијалози пружили су православљу могућност да покаже своје поштовање према учењу отаца и да пружи веродостојно сведочанство истинског предања једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Мултилатерални дијалози које православна Црква спроводи никада нису значили, не значе, нити ће значити било какав компромис у питањима вере. Ови дијалози су сведочанство православља, засновано на јеванђелској поруци „дођи и види“ (Јн 1, 46), види, наиме, да је „Бог љубав“ (1 Јн 4, 8).

***

У овом духу, Православна црква широм света, будући откривење Царства Божијег у Христу, доживљава целокупну тајну божанске икономије у свом светотајинском животу, са светом евхаристијом у средишту, у коме нам нуди не храну која је пролазна и трулежна, већ сâмо животодавно Тело Господње, „небески хлеб“ који је „лек бесмртности, противотров да не умиремо него да живимо у Богу преко Исуса Христа, и средство очишћења које истерује зло“ (Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима 20, PG 5, 756). Света евхаристија такође представља саму срж саборног деловања тела Цркве, као и аутентичну потврду исправности вере Цркве, као што тврди Свети Иринеј Лионски: „Наше учење је у складу са евхаристијом и евхаристија потврђује наше учење“ (Против јереси 4, 18,PG 7, 1028).

Oбјављујући Јеванђеље читавом свету, у складу са Господњом заповешћу и „проповедајући у његово име  покајање и опроштење грехова по свим народима“ (Лк 24,47), имамо обавезу да предамо сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу и да љубимо једни друге, исповедајући једнодушно „Оца, Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву“. Упућујући саборно ове речи деци наше Цркве широм света, као и читавом свету, следујући светим оцима и саборским одлукама, како бисмо сачували веру примљену од наших отаца и „очували врлине“ у нашем свакодневном животу у нади у свеопште васкрсење, славимо Бога у три личности божанском песмом:

„О, Оче свемоћни, и Речи и Душе, једна природо сједињена у три личности, Боже са ону страну бића и божанства, у Тебе смо крштени и Тебе благосиљамо у векове векова.“ (Пасхални канон, Песма 8).

На српски језик превео др Марко Вилотић