Часопис Недељник о Белешкама са Сабора Њ. П. Еп. Максима (Васиљевића)

Часопис Недељник објавио је интервју који је са Њ. П. Еп. Максимом (Васиљевићем) урадио Младен Алексић под називом "Шта се дешавало на Сабору у Криту: Дневнички записи Владике Максима".

У датом интервјуу Владика Максим се осврће на рад и атмосферу у којој је Сабор протицао, на Белешке које је тих дана водио и које ће се ускоро појавити и у штампаном издању, али и на рецепцију Сабора у помесним Црквама. 

У вези са тим Владика Максим у датом интервјуу примећује: 

Mislite li da je jednom ovakvom, istorijskom događaju, kao što je ovaj Sabor, posvećena relevantna medijska pažnja u Srbiji, Evropi, svetu?

Dobro mi je poznato da je u Grčkoj i Americi bilo vrlo mnogo informacija o Saboru, njegovom toku i, donekle, sadržini diskusija. Takođe, za razliku od srpske teološke scene koja je i do danas ostala takoreći nema (treba se zapitati zašto?), u pravoslavnoj Americi smo imali vrlo pronicljive refleksije kako u predsaborskom tako i u postsaborskom periodu. Ma koliko mediji bili važan aspekt u komuniciranju Crkve sa svetom, još važniju ulogu od njih igraju lokalne zajednice sa sveštenicima na čelu. Ukoliko parohije molitveno i živo zainteresovano ne učestvuju u životu jednog Sabora, tada ni najbolja medijska pokrivenost ne može pomoći. Jer, da bi se od informacije preko znanja stiglo do mudrosti potrebno je mnogo više negoli ekran kompjutera ili glas spikera. Veoma mi je drago da sam po povratku u svoju eparhiju, samo nekoliko dana posle Kritskog sabora, imao priliku da pravoslavnim Amerikancima u Oregonu, Kaliforniji i drugde govorim o smislu proteklog Sabora i odgovaram na njihova pitanja. Možemo s ponosom reći da je kod nas proces recepcije već otpočeo. Objavili smo dokumente na srpskom i engleskom, uključujući i saborsku poruku i encikliku.

У интервјуу можете прочитати и осврт Владике Максима на одустајање четити помесне Цркве да узму учешће у раду Сабора, однос између Московске и Васељенске Патријаршије, везу између рада Сабора и геосветске политике, етнофилетизам, дијаспору, секуларизам и многе друге аспекте и питања о којима се размишљало и расправљало у вези са одржавањем Великог и Светог Православног Сабора. 

Документ: Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом

ОДНОСИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

СА ОСТАЛИМ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТОМ

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

1. Православна Црква, будући да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, у дубини своје црквене самосвести непоколебиво верује да заузима главно месту у делу  унапређења јединства хришћана у савременом свету.

2. Православна Црква темељи јединство Цркве на догађају њеног оснивања од стране Господа Исуса Христа и на заједници у Светој Тројици и Светим Тајнама. Ово јединство се изражава кроз апостолско прејемство и светоотачко предање и до данас се доживљава у њему. Православна Црква има мисију и дужност да предаје и проповеда сву истину Светога Писма и Свештенога Предања, што Цркви и придаје католичански карактер.

3. Одговорност Православне Цркве за јединство, као и њену васељенску мисију, изразили су Васељенски сабори. Они су посебно истакли нераскидиву везу која постоји између исправне вере и светототајинског општења.

4. Православна Црква, молећи се непрекидно „за сједињење свих“, увек је неговала дијалог са онима који су одвојени од ње, који су близу и далеко, штавише, била је предводник у савременом изналажењу путева и начина за васпостављање јединства оних који верују у Христа, учествовала у екуменском покрету од његове појаве и допринела је његовом обликовању и даљем развијању. Уосталом, благодарећи свом васељенском и човекољубивом духу, који је одликује, сагласно божанској заповести молећи „да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4), Православна Црква се одувек борила за васпостављање  хришћанског јединства. Због тога православно учешће у покрету за васпоставање јединства са другим хришћанима у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, није ни по чему страно природи и историји Православне Цркве, него представља доследан израз Апостолске вере и Предања, у новим историјским околностима.

5. Савремени, узајамни богословски дијалози Православне Цркве, као и њено учешће у екуменском покрету почивају на свести самог Православља и његовог васељенског духа о потреби изналажења јединства свих хришћана, на основу вере и Предања древне Цркве седам Васељенских сабора.

6. Јединство Цркве у њеној онтолошкој природи није могуће уздрмати. И поред тога, Православна Црква признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом, али и верује да њени односи према њима треба да се ослањају на њихова, што је могуће скорија и објективнија, појашњења целокупног еклисиолошог питања, њиховог општег учења о Светим Тајнама, благодати, свештенству и апостолском наслеђу. Православна Црква је због тога била позитивно расположена, како из богословских тако и из пастирских разлога, за богословски дијалог са осталим хришћанима на билатералном и мултилатералном плану и уопште за учешће у екуменском покрету новијих времена, са уверењем да кроз дијалог пружа динамично сведочење пуноће истине у Христу и њених духовних ризница онима који су изван ње, са објективним циљем да се припреми пут који води ка јединству.

7. У духу напред изнесеног, све помесне најсветије Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, а већина њих и у различитим националиним, регионалним и међународним, међухришћанским организацијама и поред искрсле дубоке кризе у екуменском покрету. Ова вишестрана активност Православне Цркве извире из осећања одговорности и уверења да су узајамно разумевање и сарадња од суштинског значаја, „да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову“ (1. Кор. 9, 12).

8. Наравно, размењујући мишљења са осталим хришћанима, Православна Црква не превиђа тешкоће овога подухвата, али их схвата у ходу ка заједничком разумевању Предања древне Цркве и у нади да ће Свети Дух који „сву установу Цркве изграђује“ (стихира вечерње службе Педесетнице), „допунити недостатке“ (молитва рукоположења). У том смислу, Православна Црква се у односу према осталом хришћанском свету не ослања само на људске снаге оних који учествују у дијалогу, него, првенствено, прихвата надзор Светога Духа, благодаћу Господа који се моли „да сви једно буду“ (Јн 17, 21).

9. Савремени узајамни богословски дијалози, које Свеправославне конференције прокламују, изражавају једнодушну одлуку свих Најсветијих помесних Православних Цркава које су позване да активно и непрекидно учествују у њиховом одвијању како се не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве на славу Бога у Тројици. У случају да нека помесна Црква одлучи да не одређује представнике у дијалогу или на конференцијама богословских дијалога, а уколико та одлука није свеправославна, дијалог ће се наставити. Пре почетка дијалога или одговаруће конференције, одсуство неке помесне Цркве свакако треба да расправи одговарајућа Православна комисија за дијалог, ради изражавања узајамне подршке и јединства Православне Цркве. Билатерални и мултилатрални богословски дијалози треба да подлежу повременим проценама на свеправославном плану.

10. Проблеми који искрсавају у дијалогу Мешовитих богословских комисија, не представљају увек довољно оправдање једностраног опозива представникâ неке од помесних Православних Цркава и њеног коначног прекида учешћа у дијалогу. Напуштање дијалога неке Православне Цркве по правилу треба избегавати улагањем неопходних међуправославних настојања за васпостављање пуноће представљања Православне богословске комисије у овом дијалогу. Уколико једна или више помесних Православних Цркава одбију да учествују на заседањима Мешовите богословске комисије одређеног дијалога, позивајући се на озбиљне еклисиолошке, канонске, пастирске или разлоге моралне природе, та Црква или Цркве обавештавају писмено Васељенског Патријарха и све помесне Православне Цркве о њиховом одбијању, према свеправославном важењу. Васељенски Патријарх, по свеправославном саветовању, тражи једногласну сагласност осталих Православних Цркава за даљи неопходан поступак, у шта спада и поновна процена одвијања конкретног богословског дијалога уколико се то једногласно оцени неопходним.

11. Методологија која се следи током одвијања богословских дијалогâ има за циљ решавање наслеђених богословских разлика или евентуално нових размимоилажења и изналажење заједничких елемената хришћанске вере, а претпоставља одговарајуће информисање пуноће Цркве о различитим одвијањима дијалога. У случају немогућности превазилажења неке конкретне богословске разлике, богословски дијалог се може наставити евидентирањем уоченог богословског неслагања на конкретну тему  и  објављивањем тог неслагања свим помесним Православним Црквама ради даљег сходног поступка.

12. Подразумева се да је, током одвијања богословских дијалогâ, заједнички циљ свих коначно васпостављање заједничког јединства у правој вери и љубави. Међутим, постојеће богословске и еклисиолошке разлике свакако допуштају извесну хијерархизацију у погледу постојећих отежавајућих околности за остварење свеправославно постављеног циља. Специфичност проблема сваког узајамног дијалога претпоставља, с једне стране, модификовање важеће методологије дијалога, али не и мењање циља, јер је циљ јединствен у свим дијалозима.

13. Притом, у случају нужде неопходно је да се предузме напор синхронизације рада различитих Међуправославних богословских комисија, тим пре што постојеће јединство Православне Цркве треба да се открива и пројављује и на плану ових дијалога.

14. Довршење било ког званично прокламованог богословског дијалога окончава се довршењем рада одговарајуће Мешовите богословске комисије, кад председник Међуправославне комисије поднесе извештај Васељенском Патријарху, који, у сагласности са предстојатељима Помесних Православних Цркава, проглашава завршетак дијалога. Ниједан дијалог се не сматра завршеним пре него што се свеправославним изјашњавањем прогласи окончаним.

15. После евентуално успешног завршетка неког богословског дијалога, свеправославна одлука о васпостављању црквене заједнице треба да почива на консензусу свих помесних Православних Цркава.

16. Један од главних органа у историји екуменског дијалога је Светски савет Цркава (ССЦ). Неке Православне Цркве биле су његови оснивачи, а касније су све постале његове чланице. ССЦ је сложено међухришћанско тело,  без обзира на то што оно не обухвата све хришћанске Цркве и вероисповести. Упоредо с њим, постоје и друге међухришћанске организације и регионални органи, као што је Конференција европских цркава (КЕЦ), Конференција цркава Блиског истока (КЦБИ) и Свеафрички савет цркава. Они са ССЦ испуњавају значајну мисију за унапређење јединства хришћанског света. Православне Цркве Грузије и Бугарске иступиле су из Светског савета Цркава, прва 1997. године, а друга 1998, јер имају своје посебно мишљење о раду Светског савета Цркава и, тако, не учествују у активностима ове и других међухришћанских организација.

17. Православне Помесне Цркве, чланице ССЦ, учествују потуно и равноправно у организацији ССЦ и доприносе, свим расположивим средствима, унапређењу мирног сапостојања и сарадње пред значајним друштвенополитичким изазовима. Православна Црква је драговољно прихватила одлуку ССЦ да изађе у сусрет њеној молби за оснивање Специјалне комисије за учешће Православних у ССЦ, сагласно одлуци Међуправосланог заседања у Солуну 1998. године. Критеријуми које је утврдила Специјална комисија, које су Православни предложили и које је ССЦ прихватио, довели су до образовања Сталне комисије за сарадњу и усаглашавање (консензус). Они су потврђени и увршћени у Устав и Правилник ССЦ.

18. Православна Црква, верна својој еклисиологији, идентитету свог унутрашњег уређења и учењу древне Цркве седам Васељенских сабора, учествујући у организацији ССЦ, никако не прихвата идеју „равноправности вероисповести“ и никако не може прихватити јединство Цркве као неко међуверско прилагођавање. У том духу, јединство за којим се трага унутар ССЦ  не може бити само призвод богословских договора, него и јединства вере које се светотајински чува и доживљава у Православној Цркви.

19. Православне Цркве, чланице ССЦ, сматрају на основу његовог Устава да је неопходни услов учешћа у њему онај члан према коме његове чланице могу бити само Цркве и вероисповести које, сагласно Светом Писму, признају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситеља и које исповедају Тројичнога Бога Оца, Сина и Светога Духа, сходно Никео–цариградском Символу вере. Притом, имају дубоко убеђење да су еклисиолошке претпоставке изјаве из Торонта 1950. под насловом „Црква, цркве и Светски савет Цркава“, од суштинског значаја за православно учешће у Савету. Стога се подразумева да ССЦ није надцрква и ниуком случају није му допуштено да то постане. „Циљ Светског савета Цркава није да преговара о јединству међу Црквама, што могу чинити само Цркве покренуте властитом иницијативом, него да доведе Цркве у живи додир једних са другима, као и да унапређује проучавање и расправу питањâ хришћанског јединства. При ступању у ССЦ ниједна Црква није дужна да промени своју еклисиологију [...] Притом, чињеница чланства у ССЦ не повлачи да је свака Црква дужна да друге сматра за Цркве у истинском и пуном значењу тог израза“ (Изјава из Торонта, члан 2, 3.3, 4.4).

20. Перспективе вођења богословских дијалога Православне Цркве са другим хришћанским Црквама и вероисповестима увек се одређују на основу начела православне еклисиологије и канонских критеријума већ обликованог црквеног Предања [7. канон Другог и 95. канон Пето-шестог Васељенског сабора].

21. Православна Црква жели да оснажи рад „Комисије за веру и поредак“ и са посебним интересовањем прати њен досадашњи богословски допринос. Oна позитивно оцењује богословске текстове које је ова комисија објавила, уз значајну сарадњу и православних богослова, а који представљају значајан корак екуменског покрета у зближавању Цркава. Православна Црква, при том, задржава суздржаност у погледу (тумачења) суштинских питања вере и поретка утолико пре што су се не-православне Цркве и конфесије удаљиле од истинске вере Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

22. Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски поредак, који је у Цркви одувек представљао највиши ауторитет по питањима вере и канонског поретка (6. канон Другог Всељенског Сабора).

23. Православна Црква има заједничку свест о неопходности међухришћанског богословског дијалога и због тога сматра да он треба неопходно да буде праћен сведочењем у свету делима узајамног разумевања и љубави, која изражавају „неизрециву радост“ (1. Пет. 1, 8), што искључује сваки чин прозелитизма, уније или других провокативних активности вероисповедног антагонизма. У том духу, Православна Црква сматра важним да сви хришћани, надахнути заједничким начелима Јеванђеља, покушају дати свесрдан и једнодушан одговор на трновита питања за која нас савремени свет прозива, ослањајући се на идеални прототип новога човека у Христу.

24. Православна Црква је свесна чињенице да покрет за васпостављање јединства хришћана поприма нове облике како би одговорио на нове околности и суочио се са новим изазовима савременог света. Неопходно је наставити сведочење Православне Цркве у подељеном хришћанском свету на основама Апостолског предања и њене вере.         

Молимо се да се хришћани заједно ангажују како би се приближио дан у који ће Господ испунити наду Православних Цркава да буде „једно стадо, један пастир“ (Јн 10,16).

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић

Документ: Православна дијаспора

ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА

Свети и Велики Сабор Православне Цркве размотрио је тему канонског организовања православне дијаспоре. С тим у вези, расправљао је о односним документима која му је доставила IV Предсаборска свеправославна конференција (Шамбези 2009) и Сабрање Предстојатеља Православних Аутокефалних Цркава (21-28. јануара 2016), о Православној дијаспори и о Правилнику о раду Епископских сабрања у дијаспори, пошто их је претходно одобрила уз мање измене које следе:

1.

а) Утврђено је да постоји заједничка воља свих најсветијих Православних Цркава да се реши питање Православне дијаспоре што је могуће пре, и да се она организује на начин сагласан православној еклисиологији и канонском предању и пракси Православне Цркве. 

б) Исто тако, по овом питању, констатовано је да у постојећој фази, из историјских и пастирских разлога, није могућ директан прелазак на строго канонски поредак и праксу Православне Цркве, то јест на постојање само једног епископа у једном месту. Стога је одлучено да се задрже Епископска сабрања која је установила IV Предсаборска свеправославна конференција док се не стекну прилике за примену канонске акривије.

2.

а) Епископска сабрања доле наведених области сачињавају сви канонски признати епископи дате области, а они ће наставити да потпадају под канонске јурисдикције којима и данас припадају.

б) Ова сабрања ће се састојати од свих епископа дотичне области, који се налазе у канонском општењу са свим најсветијим Православним Црквама, а председаваће им први од архијереја који припадају Константинопољској Цркви, а у његовом одсуству следоваће се поретку Диптиха. Она ће имати Извршни одбор, сачињен од првих јерараха различитих јурисдикција које постоје у дотичној области.

в) Задатак и одговорност ових Епископских сабрањâ биће старање за пројаву јединства Православља и развијање заједничког деловања свих православних, сваке области, зарад опслуживања пастирских потреба православних који тамо живе, заједничко представљање свих православних пред инославнима и целом заједницом те области, неговање богословске науке и црквеног образовања и др. Одлуке по овим питањима доносиће се консензусом Цркава које су заступљене у конкретним сабрањима.

3. Одређују се следеће области у којима ће, у првом стадију, бити створена Епископска сабрања:

I          Канада

II         Сједињене Америчке Државе

III       Латинска Америка

IV       Аустралија, Нови Зеланд и Океанија

V         Велика Британија и Ирска

VI       Француска

VII      Белгија, Холандија и Луксембург

VIII    Аустрија

IX       Италија и Малта

X         Швајцарска и Лихтенштајн

XI       Немачка

XII      Скандинавске земље (изузев Финске)

XIII    Шпанија и Португалија

           

4. Епископи дијаспоре, који су настањени у дијаспори а имају парохије у више области, биће чланови Епископских сабрања и тих области.

5. Епископска сабрања не лишавају  њихове чланове епископе надлежности управног и канонског карактера, нити ограничавају њихова права у дијаспори. Епископска сабрања имају за циљ стварање заједничког става Православне Цркве по различитим питањима, што, ни на који начин, не спутава епископе чланове, који остају одговорни својим Црквама у изражавању ставова својих Цркава пред спољним светом.

6. Председници Епископских сабрања сазивају и председавају свим заједничким сабрањима епископâ њихове области (литургијским, пастирским, управним и др.). У питањима од општег интересовања која одлуком Епископског сабрања захтевају свеправославно суочавање, њен председник се за даље, по свеправославном важењу, обраћа Васељенском Патријарху.

7. Православне Цркве се обавезују да не ступају у активности које могу штетити напред описаном приближавању ка канонском решењу теме дијаспоре, попут давања већ постојећих титула архијерејима, чинећи, пак, све могуће за олакшање рада Епископских сабрањâ и успостављања редовног канонског поретка у дијаспори.

Правилник о раду Епископских сабрања

у православној дијаспори

Члан 1.

1. Сви православни епископи сваке области, како је одредио Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који се налазе у канонском општењу са свим помесним аутокефалним Православним Црквама, сачињавају посебно Епископскo сабрање.

2. Чланови Епископскoг сабрања су и сви православни епископи изван граница једног подручја, а који пастирски опслужују парохије у њој.

3. Умировљени епископи и епископи посетиоци подручја, уколико испуњавају претпоставке тачке (1), могу бити позвани да учествују на Сабрању, али без права гласа.

Члан 2.

Циљ Епископскoг сабрања јесте да пројављује јединство Православне Цркве, да унапређује сарадњу међу Црквама у свим подручјима пастирског служења и да одржава, чува и развија интересе заједница које припадају православним епископима подручја.

Члан 3.

            Епископскo сабрање ће имати Извршни одбор састављен од првих епископа сваке од канонских Цркава тога подручја.

Члан 4.

1. Епископскo сабрање и његов Извршни одбор имаће једног председника, једног или два потпредседника, једног секретара и једног благајника, као и друге одговорне које Сабрање одреди.

2. Председник је ex officio први од епископа Васељенске Патријаршије, а у његовом одсуству следује се поретку диптиха. Председник Епископскoг сабрања сазива његова заседања, руководи његовим радом и началствује у саборном служењу. По питањима о којима је расправљано на заседању Епископскoг сабрања и о којима је постигнута једногласна одлука, председник (или, по његовом одобрењу, други члан Епископскoг сабрања) износи пред државом, друштвом и другим верским организацијама заједнички став Православних Цркава подручја.

3. Потпредседници се одређују ex officio од епископа чланова Сабрања између Цркава које непосредно следе сагласно поретку Диптиха Православних Цркава. Секретара, благајника и остале одговорне, бира Сабрање, без обавезе да потичу из реда епископа.

Члан 5.

1. Надлежности Епископскoг сабрања су:

а)  Старање и допринос очувању јединства Православне Цркве датог подручја у њеним богословским, еклисиолошким, канонским, духовним, хуманитарним, образовним и мисионарским обавезама.

б) Координација и подстицање активности од заједничког интереса у областима пастирског служења, катихетизације, литургијског живота, верских издања, средстава јавног информисања, црквеног образовања и др.

в)  Односи са инославнима и другим религијама.

г)  Све оно што представља обавезу Православне Цркве у њеним односима са друштвом и државним органима власти.

д)  Припрема плана организовања православних одређене области на канонској основи.

2. Одређивање поља надлежности не би требало ни у чему да утиче  на епархијску јурисдикцију сваког епикопа и да ограничава права његове Цркве, укључујући и њене односе са међународним организацијама, државним властима, друштвом грађана, средствима јавног информисања, других вероисповести, државних и међуверских организација, као и других религија.

По различитим језичким, просветним или пастирским питањима било које Цркве, Епископско сабрање може сарађивати и са црквеним органима дотичне Цркве, како би разноврсност националних традиција потврђивала јединство Православља у заједници вере и свези љубави.

Члан 6.

1. Епископско сабрање прихвата и констатује избор епископâ дотичне области, као и њихову припадност најсветијим Православним аутокефалним Црквама.

2. Испитује и одређује канонско уређење локалних заједницâ области, које не припадају некој од најсветијих Православних аутокефалних Цркава.

3. Дужно је да констатује сваку осуду клирика коју објаве њихови епископи, како би се ова осуда применила међу епископима Православних Цркава подручја.

Члан 7.

1. Епископско сабрање се састаје бар једанпут годишње, на позив председника. Може се састати колико год пута Извршни одбор то сматра неопходним или на основу писмене и образложене молбе 1/3 чланова Сабрања.

2. Извршни одбор се састаје једанпут у три месеца редовно или колико год пута то процени неопходним, на позив председника или писаном и образложеном молбом 1/3 његових чланова.

3. Позиви за сазивање Епископског сабрања, ако не посредују ванредни разлози, упућују се два месеца раније, док се за сазивање Извршног одбора упућују седмицу раније, при чему се достављају заједно теме дневног реда и потребни материјал у вези с њима.

4. Дневни ред треба да буде одобрен на првом заседању Сабрања и не може се мењати без одлуке присутних чланова, донесене апсолутном већином.

Члан 8.

            Извршни одбор испуњава кворум присуством 2/3 његових чланова, а Сабрање присуством апсолутне већине његових чланова, укључујући његовог председника.

Члан 9.

Рад Епископског сабрања се води сагласно начелима Православног саборског предања и њиме руководи његов председник, који има и одговорност надгледања извршења одлука Сабрања.

Члан 10.

1. Одлуке Епископског сабрања доносе се консензусом.

2. У питањима од општег интереса која, према суду Епископског сабрања, захтевају свеправославно суочавање са њима, председник Сабрања се за даље обраћа Васељенском Патријарху, према свеправославном важењу.

Члан 11.

1. Одлуком Епископског сабрања од његових чланова се могу образовати комисије за литургичка, пастирска, економска, просветна и друга питања, којима председава један од епископа-чланова Сабрања.

2. Чланове ових комисија, клирике или лаике, одређује Извршни одбор. Саветници као и специјалисти могу бити позвани да учествују у Епископском сабрању или у Извршном одбору, без права гласа.

Члан 12.

1. Епископско сабрање може саставити свој лични, унутрашњи Правилник за допуну и прилагођавање горе наведених одредби сагласно потребама подручја а поштујући канонско право Православне Цркве.

2. Све одлуке које се тичу правних и финансијских питања функционисања Сабрања, доносе се у светлу законодавстава држава области у којима чланови Сабрања врше своју јурисдикцију.

Члан 13.

Установљење новог, подела или укидање постојећег Епископског сабрања, или спајања двају или више њих, бива одлуком Сабрања предстојатеља Православних Цркава на основу молбе Васељенском Патријарху било које Цркве или председника било ког Епископског сабрања.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић

Документ: Аутономија и начин њеног проглашавања

АУТОНОМИЈА И НАЧИН ЊЕНОГ ПРОГЛАШАВАЊА

Свети и Велики Сабор Православне Цркве се бавио темом „Аутономија и начин њеног проглашавања“. Тако је, расправљајући односне текстове којe му је упутила V Предсаборска међуправославна конференција (Шамбези, од 10. до 17. октобра 2015. године), одобрио  исте са малим изменама, као што следи.

Питања којима се бавио Синод односе се на: а) значење, садржину и различите облике установе аутономије; б) предуслове на основу којих нека локална Црква може да тражи аутономију од аутокефалне Цркве којој припада; в) искључиву надлежност аутокефалне Цркве да покрене и заврши процедуру додељивања аутономије делу своје канонске јурисдикције, Аутономних Цркава које нису основане на географском простору Православне дијаспоре; и г) последице овог црквеног чина за односе проглашене аутономне Цркве, како према аутокефалној Цркви којој се она обраћа, тако и према другим Православним аутокефалним Црквама.

1. Установа аутономије на канонски начин изражава статус релативне или делимичне зависности једног конкретног црквеног дела од канонске јурисдикције аутокефалне Цркве, којој канонски припада.

а) У примени ове установе у црквеној пракси обликовали су се степени зависности који се тичу односа аутономије према аутокефалној Цркви којој она припада.

б) Избор Предстојатеља аутономне Цркве одобрава и покреће надлежни црквени орган аутокефалне Цркве, чијег предстојатеља овај помиње и којем канонски припада.

в) У раду установе аутономије постоје различити облици у погледу њене примене у црквеној пракси, који се утврђују сходно опсегу зависности аутономне Цркве од аутокефалне Цркве.

г) У неким облицима степен зависности аутономне Цркве се изражава и кроз учешће њеног Првог у Сабору аутокефалне Цркве.

2. Покретање и окончавање процедуре додељивања аутономије делу канонске јурисдикције аутокефалне Цркве, припада канонској надлежности Цркве којој се обраћа аутономна Црква којој предстоји проглашење. На тај начин:

а) локална Црква која тражи аутономију, уколико располаже неопходним црквеним и пастирским предусловима, подноси одговарајућу молбу оној аутокефалној Цркви којој припада, образлажући и озбиљне разлоге који налажу подношење њене молбе.

б) Аутокефална Црква, примивши њену молбу, процењује на Сабору предуслове и разлоге подношења молбе и одлучује о додељивању или недодељивању аутономије. У случају позитивне одлуке, она издаје одговарајући Томос, који одређује географске границе и односе аутономне са аутокефалном Црквом којој припада, сагласно устаљеним критеријумима црквеног  предања.

в) Предстојатељ аутокефалне Цркве објављује Васељенској Патријаршији и другим аутокефалним Црквама проглашење Аутономне Цркве.

г) Аутономна Црква је у међуправославним, међухришћанским и међуверским односима заступљена преко аутокефалне Цркве од које је добила аутономију.

д) Свака аутокефална Црква може уступити статус аутономије само унутар граница своје канонске географске територије. На простору Православне дијаспоре не оснивају се Аутономне Цркве, сем једино уз свеправославну сагласност, коју обезбеђује Васељенски Патријарх, према свеправославном важењу.

ђ) У случајевима да две аутокефалне Цркве доделе аутономни статус у истој географској црквеној области, и отуда искрсну сумње око њихових аутономија, умешане стране се обраћају Васељенском Патријарху, заједно или одвојено, како би он пронашао канонско решење о том питању, према свеправославном важењу.

3. Последице које из проглашења аутономије проистичу за аутономну Цркву и њен однос према аутокефалној Цркви јесу ниже наведене:

а) предстојатељ аутономне Цркве помиње само име Предстојатеља аутокефалне Цркве;

б) име предстојатеља аутономне Цркве не наводи се у диптисима;

в) аутономна Црква преузима Свето Миро од аутокефалне Цркве;

г) епископе аутономне Цркве бира, поставља и суди њен надлежни и црквени орган. Наравно, у случајевима када аутономна Црква нема за то могућности, испомаже је аутокефална Црква којој припада.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић

Документ: Важност поста и његово држање данас

ВАЖНОСТ ПОСТА И ЊЕГОВО ДРЖАЊЕ ДАНАС

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

1. Пост је Божанска заповест (1. Мој. 2, 16-17). Према Светом Василију Великом, он је „вршњак људског рода, јер пост је установљен у Рају (О посту, 1, 3. PG 31, 168А). Он представља значајну духовну дисциплину и, по преимућству, израз је подвижничког идеала Православне Цркве. Постојано следујући Апостолским установама и саборским канонима, као и свеукупном светоотачком предању, Црква је одувек проповедала најузвишенију вредност поста за човеков духовни живот и његово спасење. У богослужбеном циклусу венца године Господње истиче се целокупно светоотачко предање и учење о посту ради са непрекидног и непоколебивог стражења човека и његовог успеха у духовним подвизима. Због тога се је пост и опеван у Триоду као благодат многосветла, оружје непобедиво, почетак духовних борби, као најбољи пут врлинâ, храна душе, извор свеукупне мудрости, порука непропадљивог васпитања и равноанђелског живљења, као мајка свих добара и врлина.

2. Пост, као древна установа, среће се још у Старом Завету (5Мој. 9, 18; Ис. 58, 4-10; Јоил 2, 15; Јона 3, 5-7), а Нови га потврђује. Сам Господ је постио четрдесет дана пре почетка свог јавног деловања (Лк. 4, 1-2), и дао је упутства у погледу практиковања поста (Мт. 6, 16-18). У Новом Завету, уопште, пост се препоручје као средство уздржања, покајања и духовног истјазавања (Мк. 1, 6; ДАп. 13, 3 и 14, 23; Рим. 14, 21). Црква је од апостолских времена проповедала узвишени значај поста и одредила је среду и петак као дане поста (Дидахи 8, 1), као и пост пре Пасхе (Иринеј Лионски, у: Јевсевије, Црквена историја 5, 24. PG 20, 497B-508 AB). Наравно, у црквеној пракси, која је посведочена вековима, постојала је разноликост не само у погледу дужине поста пре Пасхе (Дионисије Александријски, Посланица Василију епископу, PG 10, 1277), него и у погледу броја и садржине осталих периода поста, који су се образовали под утицајем различитих чинилаца, најпре литургијских и монашких, како би се, између осталог, обавила и одговарајућа припрема пред велике празнике. Нераскидива веза поста и богослужења даје нам, тако, меру и циљ поста и истиче његов духовни карактер, због кога су сви верни позвани да се одазову, сваки према својој моћи и снази, али и без допуштања да пренебрегавају ову свештену установу: „Пази да те неко не заведе са овога пута поуке [Господње]...  Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини (Учење Дванаесторице Апостола, 6, 13).2

3. Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем. „Покајање без поста је споро“ (В. Велики, О посту 1, 3. PG 31, 168 А), као што је и пост без добрих дела мртав, посебно у савремено доба, у коме неравноправна и неправедна расподела добара ускраћује и сâм насушни хлеб читавим народима. „Постећи, браћо, телесно – постимо и духовно; разрешимо све окове неправде, уништимо на силу обвезнице које нас гуше, свако писмо неправде поцепајмо; дајмо хлеба гладнима и сиромашне бескућнике уведимо у домове“ (самогласна стихира на вечерњи у среду Прве седмице поста. Уп. Ис. 58, 6-7). Пост се не исцрпљује простим и формалним уздржавањем само од одређених врста хране. „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост, него постимо пост који је прихватљив, благоугодан Богу. Истински пост је удаљење од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања, лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост. У томе је савршен пост“ (В. Велики, О посту 2, 7. PG 31, 196D). Лишавање од одређене хране у посту и уздржавање током њега, не само у погледу врсте, него и количине унете хране, представљају изразиту особину духовне борбе. „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели (Климент Александријски, Из антолoгије пророштава,  PG 9, 704D-705A). Значи, истински пост се, у целости, односи на живот у Христу верника и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.

4. Господњи четрдесетодневни пост, постао је верницима узор поста који покреће њихово послушање ка Господу, како бисмо кроз Њега „чувавши задобили, оно што смо не чувавши изгубили [у Рају]“ (Григорије Богослов, Беседа 45, на Свету Пасху, 28. PG 36, 661C). Правило које је важило за целокупно светоотачко предање, да је духовни карактер поста, а посебно Четрдесетница, схватан христоцентрично, резимира карактеристично Свети Григорије Палама: „Ако тако постиш, не само да си састрадавао и заједно умро са Христом, него ћеш и саваскрснути, и заједно с Њим царовати у бескрајне векове, јер као што си кроз такав пост постао налик обличју смрти Његове, тако ћеш бити и причасник Васкрсења и живот у Њему наследићеш“ (Омилија 13, у Пету недељу поста, PG 151, 161 AB).

5. Према Православном предању, мера духовног савршенства је „мера раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), и свако је дужан, ако жели да га достигне, да се на одговарајући начин бори и уздигне. Управо због тога подвизавање и духовна борба немају крај у овом животу, као ни савршенство савршених. Сви су позвани да се одазову, према својој моћи, у потврду узвишене православне мере чији је циљ обожење по благодати. А они, и поред тога што извршавају све што им је заповеђено, никад се не преузносе, него исповедају: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Према православном схватању духовног живота, сви су дужни да не напуштају добар подвиг поста, него да се, у самoосуди и осећању смерности свог стања, уздају у милост Божју за недостатке своје, будући да је Православни духовни живот недостижан без духовног подвига поста.

6. Православна Црква, као брижна мати, одредила је све што користи спасењу и установила свештене периоде поста као богодарована заштита новога живота верникâ у Христу против сваке најезде туђинске. Следујући Светим оцима, она чува, као и раније, Свештене апостолске обичаје, саборске каноне и Свештена предања, и увек истиче Свештене постове као изврсну стазу у подвигу духовног усавршавања и спасења верника и проповеда неопходност одржавања наложених постова током године Господње, односно Свете Четрдесетнице, средом и петком, које посведочавају Свештени канони, као и постове Божића, Светих Апостола, Успења Богородице, и једнодневне: на Воздвижење Часног Крста, уочи Богојављења, и на Усековање главе Светог Јована, као и све [ванредне] постове, који су у вези с тим, одређени пастирским старањем или добровољним избором верника да их држе.

7. Међутим, Црква је истовремено, према пастирском расуђивању, постављала и ограничења установе поста човекољубивим снисхођењем. Због тога је предвиђала примену начела црквене икономије услед телесне болести или неизбежне нужде, или тешких времена, по одговорном расуђивању и пастирском тела епископâ помесних Цркава.

8. Чињеница је да данас многи верници не држе све уредбе које се тичу поста, било због небриге или због постојећих животних услова, какви год да су они. Међутим, сви случајеви ублажавања Свештених уредби о посту, било да су личног или општег карактера, неопходно је да изражавају пастирско старање Цркве, јер Бог „не жели смрти грешника, него да се обрати и жив буде“ (уп. Јез. 33, 11), али да се не пренебрегава вредност поста. Због тога, за оне који имају тешкоћу у држању важећих уредби о посту, било из личних разлога (болест, ратна мобилизација, услови посла и др.), или из општих (посебно тешки услови који преовладавају у појединим земљама у погледу климе, као и социјално-економске специфичности појединих земаља, нпр. немогућности проналажења посне хране), оставља се на расуђивање помесним Православним Цркавама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ Свештених постова. Све ово бива у оквирима раније реченога и са циљем да се уопште не ослаби свештена установа поста. Ово човекољубиво снисхођење треба да врши Црква са сваком мером, и свакако блаже у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса. „...Добро је постити сваки дан, али који не једе, да не осуђује онога који једе. Не журите се да такве предајете закону [тј. да им судите], нити присилом да увећавате поверено вам стадо, него уверавањем, благошћу и речју засољеном“ (Јован Дамаскин, О Светим постовима, 3. PG 95, 68 B).

9. Држање поста од три и више дана пред Свето причешће оставља се на побожно расуђивање верницима, сходно речима Светог Никодима Светогорца: „Свети канони не прописују држање поста пред Свето причешће. Ипак, добро поступају и они који могу да посте чак и целу седмицу пре тога“ (Пидалион, Коментари 13. канона Шестог Васељенског сабора, стр. 191). Међутим, сва пуноћа верних у Цркви дужна је да држи Свештене постове и да од поноћи не једе како би редовно приступали Светом Причешћу, које је, по преимућству, израз бића Цркве, као и да се навикне да пости у знак покајања, у знак испуњавања духовног завета, ради испуњења одређеног свештеног циља, у временима искушења, заједно са молитвеним прозбама упућеним Богу, пре крштења (за оне који као одрасли приступају крштењу), пре рукоположења, у случајевима епитимија, на поклоничким путовањима и у другим сличним приликама.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић