.

.

mercredi 22 juin 2016

Дневник са Сабора Епископа Максима (Васиљевића)

Свети и Велики Сабор у Православној академији на Криту,
17. до 26. јуна 2016. године


Светих Отаца хор сабравши се с крајева васељене”...
Православни Епископи са крајева васељене дошли су на Свети и Велики Сабор као носиоци харизме космичког преображаја света, а не као ”делегати” неке у низу етничких Цркава; приспели су као архијереји саборно-католичанских eпископија које се поистовећују са једном, светом, саборном и апостолском Црквом, да одговорно учествују у раду Светог и Великог Сабора у његовом заседању на острву Криту.

Већ првога дана, гледајући епископе са Кипра, из Јерусалима, из Африке, из Словенских земаља, из Северне и Јужне Америке, из Јеладе, Азије итд. не постоји, верујем, епископ који се могао отети утиску да се нашао на Светом Сабору Цркве Божије.

Истина је, недостају браћа из Сирије, Русије, Грузије и Бугарске, који су својом вољом, такорећи у минут до дванаест, отказали учешће. Њихова одговорност према свеколикој Цркви стоји, али, ипак, и они својим одсуством блистају; чине да наша чежња за њима буде већа и да их призива: Дођите и Ви на трпезу Господњу. Дођите на Празник Педесетнице! Дођите на Сабор на коме се налазе одговори на ваша и наша питања, на Сабор којим прелазимо преко препрека и пролазимо између Сциле и Харибде! Дођите, да немамо бол од ваше загонетности!

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)
Одговор на приговор појединих: зашто нису позвани сви епископи Цркве? Одговор гласи: никада такав позив у историји није био упућиван. По питању заступљености свих Цркава на Великим Васељенским саборима, можемо навести мишљење руског историчара Болотова који, у случају чувеног I Васељенског сабора (за који се неоправдано и неисторично мисли да је био сабор свих епископа) каже да ”са одређеном вероватноћом се претпоставља да је у то време на Истоку постојало око хиљаду епископија, и око осамсто епископија на Западу. Дакле, била је присутна шестина свих хришћанских епископа” (Болотов, Историја Цркве у периоду Васељенских сабора: историја богословске мисли, Краљево 2006, стр. 28). На другом месту, навели смо праксу позивања у потоњим временима: епископски састав Другог (381) и Трећег Васељенског сабора (431) био је на основу митрополитског система, док су Четврти Васељенски сабор и они после њега били сагласни патријарашком управном систему. Врло значајна за нашу тему је чињеница да су у духу митрополитског система на Други Васељенски сабор били позвани само митрополити (и преко њих изабрани епископи представници епархија). У тој епохи, учешће пет патријараха и патријаршија јесте неизбежни предуслов за сазивање и устројство једног Васељенског Сабора. Када су историјске околности учиниле немогућим представљање ових црквених центара, тада се процењује довољним било који облик или начин израза сагласности патријарашких престола Истока (Александрије, Антиохије и Јерусалима). Седми Васељенски сабор је одлучио да би један сабор био васељенски на њему морају обавезно бити представници престолâ Рима и Цариграда, „на њему учествовати“, а да се представници Патријаршија: Александрије, Антиохије и Јерусалима са њим сагласе, односно да дају свој изричит пристанак (Mansi 13, 208-209).

Фотографија ђакона Александра Секулића
На острву Криту, осећам да смо, благодаћу Пресвете Тројице, уз стрпљиво узајамно поверење свих, кроз искрени дијалог и чисту савест, а благоразумно и у поретку, превладали макар нека искушења из домена унутарправославних односа.

Нема сумње да сви приспели епископи имају жељу да се рад овог Сабор овенча успехом. Сабор је у најмању руку повод за обострано упознавање и помагање православних суседа.

Богу хвала, Сабор Српске Цркве је прихватио дар Педесетнице. Кренули смо ка празнику Свете Тројице, и, иако на тренутак застали, ипак смо пристали да уђемо у апостолску Горњицу! Осим опредељења за светодуховску слободу, српски јерарси одупрли су се стварању идеолошког колектива који би био у функцији потискивања саборне истине Цркве.

Размишљам даље: требало је на Сабор доћи и због тог дивног, благочестивог народа на Криту. Треба и њима као домаћинима указати част, пажњу, посветити коју реч.  Улазећи у стару цркву у једном селу, осети се, уз мирис медитеранског цвећа, сва умилна атмосфера која влада у тим православним крајевима: у душама и срцима тих људи.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)
Коначно, осећање саборских отаца да ово сабрање на острву Криту буде почетак саборског процеса, да се постављена питања решавају у његовом току, а у духу саборно-васељенског предања Цркве Христове, нашло је своју потврду у саборској одлуци да се Свети и Велики Сабор убудуће одржава сваких седам година.

У саборском ”догађају” снажно се пројавио осећај одговорности за јединство Цркве. Позван да пружи надоносну поруку Православном свету Сабор је отворио нове хоризонте за пастирско деловање и богословско слово Цркве Божије. Овде се осећа да проповед (логос) Светог и Великог Сабора није „у убедљивим речима људске мудрости… него у показивању духа и силе“ (1Кор. 2,1-4). Стога и нема претераног инсистирања на савршеним формулацијама у предложеним текстовима.

Епископи са простора ”српских и приморских земаља” су већ допринели позитивној страни дела Светог и Великог Сабора на Криту: члан Сабора Српске Цркве, митрополит Амфилохије, задужен за писање нацрта Поруке Светог и Великог Сабора, својим активним учешћем у односној комисији, допринео је дубљем теолошком и ширем космолошком замаху поруке. Постоји историјска одговорност наше помесне Цркве за јединство и будућност Православља.

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)
На више пута понављану тезу по којој овај сабор није ”Велики и Свети Сабор” због одређених слабости, немам други од овог одговора: Будућност даје смисао и ипостас прошлости. Пост-саборски период ће показати да ли је овај сабор испунио меру и критеријуме Васељенских сабора. Ниједан појединац то не може и не сме да чини. Ако Господ чини да што не постоји (τὰ μὴ ὄντα) постаје, тада и овај Сабор може да буде Свети и Велики. Сетимо се Трећег Васељенског сабора. Св. Кирил Александријски је сабор почео и завршио без Антиохијске Цркве, коју је предводио Јован Антиохијски са 40-ак епископа. Док је Кирило председавао ”својим” сабором, Јован је сазвао свој сабор на коме је осудио Кирила и његове. После неколико година, они су се измирили и ”Кирилов сабор” је постао Трећи Васељенски сабор.  Верујем да ће одсутне помесне Цркве у наставку без проблема прихватити овај Сабор. Али, морамо сачекати будућност да то учини. Грех је сада доносити ”пресуду” овом Сабору. Неки би да унапред одлуче да Свети и Велики Сабор неће бити онакав каквим су га они замислили. Уместо: предати се у руке Онога Који је моћан и, на крају не говорити сâм од себе, већ да благодат Божија проговори кроз тебе, са сваким осећањем и скрушеношћу.

Већ првог дана, схватили смо да се обновила веза браће у Христу. Запалила се ватра богословља и збратимљења: почеле су теолошке дискусије великих умова 20. века, који нису просто мислиоци, говорници, књижевници; него Оци, истинити, аутентични. Да поменемо само неке: митрополит диоклијски Калистос (Вер), пергамски Јован (Зизиулас), херцеговачки Атанасије (Јевтић), црногорски Амфилохије (Радовић), лемески Атанасије (Кипранин), Амвросије јужнокорејски…
 
Фотографија ђакона Александра Секулића
Осећаш да ти људи живе у космогонијама… У близини ових исповедника (укључујући и новог исповедника вере Јована из охридске архиепископије), осећаш се безбедно и сигурно. Оци Светог и Великог Сабора те не потцењују, не искоришћавају, не поништавају, не говоре ти лажи, јер немају потребе да прикрију ни један постојећи проблем. Уз велике саборске оце Цркве, чувене богослове, постоје и многи други, читав сабор, анонимних и незнаних, који имају исту благодат, иако се глас њихов није чуо, и личности њихове нису постале познате.


На Сабору смо почели да корачамо на другим основама. Да летимо „на крилима ветра“ Духа.

Aucun commentaire:

Enregistrer un commentaire