Предговор Митрополита Амфилохија српском издању саборских одлука

Амфилохије

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско- приморски

Свети и Велики Сабор 2016 и апостолска одговорност за васељенско Православље

Уводне напомене

Саборност је у самој природи Цркве Христове, као пуноће начина постојања свеукупне божанске творевине, настале и прожете светотројичним силама и енергијама Оца и Сина и Духа Светога. Све што постоји „постаде” кроз Бога Логоса: „Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало. У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе” (Јн. 1, 1-5). По Св. Григорију Нисијском – „стварање свијета је стварање Цркве”.

Чудесна је тајна уграђена Божијом руком у прадубине свега постојећег: све је од искони јединствено и разнолико, свејединствено и саборно. Све створено и сва бића настају и узрастају, заквашена вјечном силом Божјом, сваки састојак природе и свако створење постоји и расте по својој мјери, од простог постојања ка све савршенијем и сложенијем начину постојања до човјека, у времену и простору – за безвремено и вјечно постојање. Пуноћа тога раста остварила се кад је „дошла пуноћа времена”, кад је Бог Отац послао Бога Логоса, Сина свог Јединородног, који се својом богочовјечанском љубављу жртвује за живот свијета. Око Њега и око Његовог Имена, које је изнад сваког имена, све се сабира, да би задобило вјечни живот: „А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа… Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме Ти послао” (Јн. 17, 3.21). По васкрсењу, Господ се јавља сабраним ученицима, показавши им руке и ребра своја, с поздравом и заповијешћу: „Мир вам. Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога!” Јн. 20, 20-22). Та сила Духа Светога је на Тројичиндан сишла у виду огњених језика на свакога од апостола „и испунише се Духа Светога…” (ДАп. 2, 3-4). Сабраним апостолима, односно Цркви својој, око Трпезе Господње, на свадби Јагњета Божјег закланог за живот свијета, Господ заповиједа: „Идите по свему свијету, и проповиједајте Еванђеље сваком створењу…” (Мк. 16, 15). Исус Христос „Свједок вјерни и истинити, Зачетник творевине Божје”, „Првенац из мртвих и Господар над царевима земаљским”. (Откр. 1, 5; 3, 14), чини своје ученике својим „свједоцима” (ср. Лк. 24, 48), до краја свијета и вијека, са циљем како би све било уграђено у „Свети град, Јерусалим нови, који силази са неба од Бога” (Откр. 21, 2) чији ”храм је Господ Бог Сведржитељ и Јагње”, „Град који не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Божија освијетли, и свјетлост је његова Јагње” (Откр. 21, 22-23).

Саборност је, дакле, у начину постојања Цркве, као и у начину њеног пројављивања и свједочења. Духом Светим сабирана и сабрана вјером и истином, истинитим животом по вјери, Црква својим саборима свједочи своју вјеру и своје саборно светотројично живљење у Христу Исусу. То потврђују сви њени сабори, почев од оног првог апостолског у Јерусалиму (51.г.) па, ево, све до овог Светог и Великог Сабора одржаног на апостолском острву Криту на дан Педесетнице од 19. до 26. јуна 2016. љета Господњег. Кроз вијекове одржавани су бројни, како помјесни, тако и васељенски сабори, међу којима су најзначајнији оних седам сабора који су посвједочили и потврдили Символ вјере једне, свете, саборне (католичанске) и апостолске Цркве Божије. Ти сабори су сазивани не само до осмог вијека, него кроз сву историју Цркве до дана данашњега. Они међу њима који су у духу саборâ првог тисућљећа, наставили да свједоче вјеру православну и исконску нарав Цркве до наших времена, посједују исто значење и ауторитет као њихов органски продужетак.

Обновљена саборност

Један такав Сабор одржан је, ево, и у наше вријеме. Послије дуге припреме, условљене историјским збивањима и голготским распећем Цркава Божијих, нарочито у XX вијеку, свеправославно започете у Светој Гори 1930. г. (у Манастиру Ватопеду), настављене заједничким конференцијама и комисијама помјесних Цркава (1961) на острву Родосу, потом у Шамбезију (Женева) и Константинопољу, овај Свети и Велики Сабор одржан је, сагласно коначној одлуци свих предстојатеља помјесних Цркава (донијетој у Шамбезију 27. јануара 2016. године, не случајно на празник равноапостолног Светог Саве Српског), у Православној академији у Колимварију на Криту, од 18. до 26. јуна 2016. године. Од бројних тема које су предлагане за овај Сабор (првобитно од неких називан и Васељенским), коначно су обрађене и одабране њих шест, канонско- пастирског садржаја. На сабрању предстојатеља помјесних Цркава у Шамбезију предвиђен је и број чланова представника сваке Цркве (највише 25) учесника Сабора, као и правилник самог рада Сабора. Одређен је и свеправославни секретаријат Сабора као и Свеправославна комисија за припрему текста Поруке и Окружне посланице (Енциклике) Сабора, од сваке Цркве по један члан. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом мајском засједању 2017. г. одабрао је чланство (25) наше делегације. За члана Секретаријата Сабора изабран је Епископ бачки Иринеј, а за члана Комисије за писање нацрта Поруке Сабора и Окружне посланице Сабора Митрополит црногорско- приморски Амфилохије

Свеправославни секретаријат Сабора је имао своје прво засједање за организовање Сабора у Шамбезију, а Свеправославна Комисија за израду нацрта Окружне посланице (Ороса), најзначајнијег акта овог Сабора, почела је свој рад 10. јуна у Православној академији на Криту. Веома је значајно да је на иницијативу нашег члана ова Комисија прихватила предлог нашег Светог Архијерејског Сабора и Синода да основни садржај ове Посланице буду питања православне вјере на начин како су она дефинисана саборима Цркве, послије седам признатих Васељенских сабора и тиме питање односа апостолске и светоотачке Цркве Христове према главним јересима и расколима насталим послије XI вијека. Наш СА Сабор је био предложио да Велики сабор Светог Фотија, Патријарха цариградског (879/80) и исихастички сабори Светог Григорија Паламе (1341, 1351, 1368) буду потврђени као васељенски. На предлог ове Свеправославне комисије Свети и Велики сабор на Криту је потврдио васељенски (свецрквени догматски значај) одлука, како ових сабора, тако и Цариградског сабора (1484) поништившег одлуке и учења лажног Флорентинског сабора (1439), антипротестантских сабора 1638, 1642, 1672 и 1691, као и антиетнофилетистичког Сабора (1872) којим је осуђен етнофилетизам као еклисиолошка јерес и „змијински отров” за јединство Цркве.

Свети и Велики Сабор 2016. као наставак Васељенских Сабора

Тиме је овај Велики Сабор заиста наставио дјело Васељенских сабора: следујући Светим Оцима уградио је у своју Посланицу (Орос), на првом мјесту, саборно исповједање истина православне вјере, као и односа једне, свете, саборне и апостолске Цркве према хришћанским заједницама, иступившим из ње лажним учењима и етосом и одвојившим се од ње (римокатолицизам, протестантизам, новији етнофилетистички расколи унутар Православља). Тако су ови Сабори (нарочито Фотијев и паламитски сабори) – од раније сматрани за VIII и IX Васељенски сабор) задобили догматски општеважећи карактер. Овим је, на првом мјесту, римокатоличко учење о ипостасном исхођењу Духа Светог од Оца и Сина (Filioque) саборним умом Цркве, заједно са ипертрофијом „непогрешивог” првјенства папског (Петровог) примата – дефинитивно одбачено.

Од прворазредног догматског значаја је потврда и прихватање Окружном посланицом (Оросом) овог Великог сабора и одлука Исихастичких сабора. Оне су засноване Светим Григоријем Паламом на еванђелском учењу о исхођењу Духа Светога од Оца и на учењу IV и VI Васељенског сабора о ипостасном јединству двије природе, двије воље, божанске и човјечанске, у личности Богочовјека Христа и на исихастичко- светоотачком разликовању три врсте јединства у Богу и односу Божијем према творевини. По овом учењу, прво, јединство по природи, својствено је само лицима Свете Тројице Оцу и Сину и Светоме Духу; јединство по ипостаси својствено је искључиво Богочовјеку Христу, док је Светотројично јединство по божанским енергијама својствено и Божјој творевини. Овдје се посвједочује надумно разликовање у Богу божанске суштине, неизрециве, недоступне и божанских енергија којима Тројични Бог ствара, открива, јавља себе својој творевини, од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јединство по суштини својствено је само лицима Свете Тројице; јединство са Богом по божанској сили и енергији, по благодатном дару својствено је творевини и створеним бићима, сагласно богоданој мјери (по бићетварним, животворним и вјечно животодавним божанским силама). Западно философско- теолошко учење (од времена Блаженог Августина) о истовјетности у Богу суштине и енергије, унутарњег божанског бића и божанског дјејства (ad extra) управо је породило Filioque (исхођење Духа Светога „и од Сина”), као и римокатоличко учење о створеној благодати (gratia creata), којом, по том учењу Бог једино премошћује провалију између нетварног и тварног бића. Тиме се пориче могућност стварног општења између Бога и човјека, заснованог на нествореној вјечној божанској благодати, тј. на божанској свјетлости, засијалој са Христовог лица на Гори Таворској, благодарећи ипостасном јединству божанске и човјечанске природе у Богочовјеку. Дакле, непричасни Бог по суштини причастан је твари и човјеку по вјечној светотројичној енергији и свјетлости. Та могућност стварног благодатног општења Бога и човјека, представља по Светим Оцима ових Сабора, „једину наду” човјекову и даровану му могућност вјечног „напредовања ка бољем”, могућност човјековог раста „у мјеру раста висине Христове”, тј. безмјерну мјеру „богочовјечанског стања” Сина Божијег Јединородног. Порицање вјере у могућност стварног општења између Бога и човјека, од- вело је и одводи западно Хришћанство у разоваплоћење Бога Логоса, потискивање из историје, у агностицизам, у ипертрофију голог хуманизма, пројављеног најприје у непогрјешивом папском примату, а онда и у све дубљој атеизацији и секуларизацији евроамеричке цивилизације. Као такво оно представља суштинску разлику између учења Цркве Божије Истока и Западног Хришћанства.

Зато је ова потврда Светог и Великог сабора на Криту и његово свједочење учења Светог Григорија Паламе и исконског црквеног опита од немјерљивог значаја за савременог све богоотуђенијег човјека и са тог разлога све дубље погруженог у безнађа смрти, пролазности и ништавила.

У истом овом духу треба разумијети и саборску потврду Сабора (1484) који поништава лажно учење Флорентинске уније, антипротестантских сабора и Сабора (1872) прогласившег етнофилетизам као „змијски отров“ за Цркву – за јеретичко учење.

Еклисиолошка перспектива

Са еклисиолошке тачке гледишта од изузетног значаја је и овом Окружном посланицом Светог и Великог сабора свеправославна потврда четрнаест помјесних аутокефалних Цркава. До сада су Васељенским саборима биле признате и посвједочене само четири древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), као и Кипарска архиепископија. Од сада па убудуће свеправославну васељенску потврду су стекле и осталих девет помјесних Цркава, задобивших у своје вријеме самосталност томосом мајке Цркве Константинопољске. Од сада па убудуће надлежност над њима има само Свеправославни сабор а никако само мајка Црква. Овим се припрема за убудуће да коначно додјељивање аутокефалије спада у надлежност свеправославне пуноће, на иницијативу и предлог мајке Цркве, како је одлучено на Свеправославној конференцији у Шамбезију (2009). Нажалост, овог пута, припремљена тема о аутокефалији, и поред настојања наше и других помјесних Цркава, није изнијета на овај Сабор, одлуком Цариградске Цркве, очевидно због њене жеље да настави досадашњу праксу давања аутокефалије и издавање Томоса о аутокефалији са стране Првопрестолне Цркве.

Ово саборско исповједање православне вјере, на начин како је то Црква чинила од апостолских времена даје овом Сабору истински карактер Великог Сабора васељенског значаја. Он је прво дефинисао питања вјере и односа према јеретичким учењима, а онда, на основу тога рјешавао канонско- пастирска питања, битна за црквени поредак и савремену мисију Цркве. У свјетлости овог и оваквог исповиједања вјере у овом Саборском оросу (окружници) једино ће морати бити преиспитана на неком од будућих Сабора, предвиђених да буду „стална установа” у Цркви, шеста тема овог Сабора „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом”. Није нимало случајно што је ова тема како прије Сабора, тако и од стране помјесних Цркава, које нису учествовале на Сабору (њих четири), као и на самом Сабору, изазвала највише недоумица и распри. Једино она од свих шест тема није потписана ни од значајног броја на Сабору присутних епископа (само из делегације наше Цркве њу није потписало двадесет епископа).

Питање одсутних Цркава

Но, није само питање аутокефалије и ове теме што је остало неријешено на овом Сабору. Сама чињеница да на Сабору нису узеле учешћа, свака са својих разлога, четири помјесне Цркве: Антиохијска, Московска, Грузијска и Бугарска, не мало умањује свеправославни значај овог Великог сабора. Антиохијска Патријаршија отказала је учешће због неријешеног канонског питања Катара између ње и Јерусалимске Патријаршије. Грузијска Црква је прихватила у Шамбезију сазивање Сабора, а онда је отказала учешће због неслагања око икономијског рјешења питања „Брачних сметњи” (заступајући акривију по питању мјешовитих бракова). Бугарска Црква је такође прихватила сазивање Сабора али је одбила учешће на њему због неслагања око тема „Мисија Православне Цркве” и „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом”, због недостатка материјалних могућности и др. Московска Патријаршија је све до почетка јуна припремала боравак своје делегације на Криту да би због недостатка „консенсуса” за Сабор, због одсуства три Патријаршије, захтијевала хитну предсаборску конференцију по том питању. Пошто је Цариградска предсједавајућа Црква била у немогућности да то прихвати (заиста из оправданих разлога) и Руска Црква је отказала своје учешће на Сабору. У Протоколу за Сабор заиста се предвиђа консенсус при доношењу одлука, само у њему није јасно дефинисано да ли се ради о консенсусу свих помјесних Цркава или само оних које учествују на Сабору? Било како било, ово одсуство четири значајне помјесне Цркве, посебно велике Московске Патријаршије, са двотрећинским бројем православних вјерника у свијету (због чијег страдања и распећа је доведено под знак питања и одложено сазивање Свеправославног сабора на Предсаборској конференцији 1930. г.), производи озбиљно питање о свеправославном карактеру овог Сабора и његових одлука, без обзира на оправданост или неоправданост одсуства ове четири Патријаршије.

Но, као што је то било у двијехиљадугодишњој пракси Цркве, то важи и данас: мјерило карактера једног Сабора и важности његових одлука није никада био број учесника на њему или заступљеност свих мјесних Цркава, па ни свих древних апостолских Цркава. Мјерило саборâ, било васељенских, било мјесних, увијек је била истина, надахнута Духом Светим, било догматских, било канонско-пастирских одлукâ сваког, па и овог савременог Великог сабора Цркве Божије. Увјерени смо да ће у скоријој будућности, што прије то боље за остваривање савремене мисије и свједочење једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове, помјесни сабори ових Цркава размотрити и прихватити одлуке овог Сабора, као што се то догађало и у древним временима (нпр. случај Трећег васељенског сабора, чије одлуке је Антиохијска Патријаршија на свом Сабору поништила, а потом прихватила и потврдила, чиме је овај Сабор задобио васељенски карактер). То утолико прије што су скоро све Цркве начелно прихватиле у Шамбезију текст шест тема припремљених за Сабор. За ту могућност премошћавања неспоразума овог Сабора са ове четири Патријаршије од изузетног је значаја посљедња ријеч Његове Светости Патријарха српског Иринеја пред саборским оцима којом наш Патријарх указује на озбиљност одсуства четири помјесне Цркве на Сабору и потребу будућег наставка Сабора, уз рјешавање и на Сабору изостављених, а тако битних питања (првјенствено питање начина задобијања аутокефалије). Могуће да је управо овај трезвени глас нашег Патријарха допринио да овај Сабор донесе одлуку да овакви сабори постају у будућности „стална установа” Православне Католичанске Цркве Божије.

Овим завршним наступом и доприносом Сабору Његове Светости нашег Патријарха, као и постојаним учешћем наше Цркве у припреми Сабора (већ на Предсаборској конференцији у Ватопеду 1930. г. учешће тадашњег Епископа жичког Николаја је одиграло изузетно важну улогу, али ништа мању и мање отрежњујућу улогу одиграло је седамдесетих година прошлог вијека писмо Преп. Јустина Ћелијског везано за опасности сазивања Сабора у оно вријеме, с обзиром на ондашње стање у православном свијету), као и у раду самог Сабора – наша Светосавска Црква је пројавила свијест о својој апостолској одговорности за васељенско Православље и сотириолошку саборну и јединствену мисију Цркве Божије у савременом свијету.

Белешке са Сабора ускоро и на енглеском језику

DIARY OF THE COUNCIL

Reflections from the Holy and Great Council at the Orthodox Academy in Crete, June 17-26, 2016. (In Serbian and soon in English) by Bishop Maxim.

Diary of the Council emerged from the need of its author to appropriate the problematic of the Holy and Great Council which the Orthodox Church held 2016 in the historic land of Crete. The author of these notes, disinterested in the luxury of introspection, wants that the readers understand them as well-intended and sincere, because they were written so to say synchronously with the events.

128 pages, soft bound, published in 2016 • price $15

For purchase, please click HERE

Часопис Недељник о Белешкама са Сабора Њ. П. Еп. Максима (Васиљевића)

Часопис Недељник објавио је интервју који је са Њ. П. Еп. Максимом (Васиљевићем) урадио Младен Алексић под називом "Шта се дешавало на Сабору у Криту: Дневнички записи Владике Максима".

У датом интервјуу Владика Максим се осврће на рад и атмосферу у којој је Сабор протицао, на Белешке које је тих дана водио и које ће се ускоро појавити и у штампаном издању, али и на рецепцију Сабора у помесним Црквама. 

У вези са тим Владика Максим у датом интервјуу примећује: 

Mislite li da je jednom ovakvom, istorijskom događaju, kao što je ovaj Sabor, posvećena relevantna medijska pažnja u Srbiji, Evropi, svetu?

Dobro mi je poznato da je u Grčkoj i Americi bilo vrlo mnogo informacija o Saboru, njegovom toku i, donekle, sadržini diskusija. Takođe, za razliku od srpske teološke scene koja je i do danas ostala takoreći nema (treba se zapitati zašto?), u pravoslavnoj Americi smo imali vrlo pronicljive refleksije kako u predsaborskom tako i u postsaborskom periodu. Ma koliko mediji bili važan aspekt u komuniciranju Crkve sa svetom, još važniju ulogu od njih igraju lokalne zajednice sa sveštenicima na čelu. Ukoliko parohije molitveno i živo zainteresovano ne učestvuju u životu jednog Sabora, tada ni najbolja medijska pokrivenost ne može pomoći. Jer, da bi se od informacije preko znanja stiglo do mudrosti potrebno je mnogo više negoli ekran kompjutera ili glas spikera. Veoma mi je drago da sam po povratku u svoju eparhiju, samo nekoliko dana posle Kritskog sabora, imao priliku da pravoslavnim Amerikancima u Oregonu, Kaliforniji i drugde govorim o smislu proteklog Sabora i odgovaram na njihova pitanja. Možemo s ponosom reći da je kod nas proces recepcije već otpočeo. Objavili smo dokumente na srpskom i engleskom, uključujući i saborsku poruku i encikliku.

У интервјуу можете прочитати и осврт Владике Максима на одустајање четити помесне Цркве да узму учешће у раду Сабора, однос између Московске и Васељенске Патријаршије, везу између рада Сабора и геосветске политике, етнофилетизам, дијаспору, секуларизам и многе друге аспекте и питања о којима се размишљало и расправљало у вези са одржавањем Великог и Светог Православног Сабора. 

Документ: Односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом

ОДНОСИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

СА ОСТАЛИМ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТОМ

 

Фотографија јеромонаха Данила (Гаврановића)

1. Православна Црква, будући да је она Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, у дубини своје црквене самосвести непоколебиво верује да заузима главно месту у делу  унапређења јединства хришћана у савременом свету.

2. Православна Црква темељи јединство Цркве на догађају њеног оснивања од стране Господа Исуса Христа и на заједници у Светој Тројици и Светим Тајнама. Ово јединство се изражава кроз апостолско прејемство и светоотачко предање и до данас се доживљава у њему. Православна Црква има мисију и дужност да предаје и проповеда сву истину Светога Писма и Свештенога Предања, што Цркви и придаје католичански карактер.

3. Одговорност Православне Цркве за јединство, као и њену васељенску мисију, изразили су Васељенски сабори. Они су посебно истакли нераскидиву везу која постоји између исправне вере и светототајинског општења.

4. Православна Црква, молећи се непрекидно „за сједињење свих“, увек је неговала дијалог са онима који су одвојени од ње, који су близу и далеко, штавише, била је предводник у савременом изналажењу путева и начина за васпостављање јединства оних који верују у Христа, учествовала у екуменском покрету од његове појаве и допринела је његовом обликовању и даљем развијању. Уосталом, благодарећи свом васељенском и човекољубивом духу, који је одликује, сагласно божанској заповести молећи „да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4), Православна Црква се одувек борила за васпостављање  хришћанског јединства. Због тога православно учешће у покрету за васпоставање јединства са другим хришћанима у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, није ни по чему страно природи и историји Православне Цркве, него представља доследан израз Апостолске вере и Предања, у новим историјским околностима.

5. Савремени, узајамни богословски дијалози Православне Цркве, као и њено учешће у екуменском покрету почивају на свести самог Православља и његовог васељенског духа о потреби изналажења јединства свих хришћана, на основу вере и Предања древне Цркве седам Васељенских сабора.

6. Јединство Цркве у њеној онтолошкој природи није могуће уздрмати. И поред тога, Православна Црква признаје  историјски назив других хришћанских Цркава и вероисповести које се не налазе у заједници са њом, али и верује да њени односи према њима треба да се ослањају на њихова, што је могуће скорија и објективнија, појашњења целокупног еклисиолошог питања, њиховог општег учења о Светим Тајнама, благодати, свештенству и апостолском наслеђу. Православна Црква је због тога била позитивно расположена, како из богословских тако и из пастирских разлога, за богословски дијалог са осталим хришћанима на билатералном и мултилатералном плану и уопште за учешће у екуменском покрету новијих времена, са уверењем да кроз дијалог пружа динамично сведочење пуноће истине у Христу и њених духовних ризница онима који су изван ње, са објективним циљем да се припреми пут који води ка јединству.

7. У духу напред изнесеног, све помесне најсветије Цркве данас активно учествују у званичним богословским дијалозима, а већина њих и у различитим националиним, регионалним и међународним, међухришћанским организацијама и поред искрсле дубоке кризе у екуменском покрету. Ова вишестрана активност Православне Цркве извире из осећања одговорности и уверења да су узајамно разумевање и сарадња од суштинског значаја, „да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову“ (1. Кор. 9, 12).

8. Наравно, размењујући мишљења са осталим хришћанима, Православна Црква не превиђа тешкоће овога подухвата, али их схвата у ходу ка заједничком разумевању Предања древне Цркве и у нади да ће Свети Дух који „сву установу Цркве изграђује“ (стихира вечерње службе Педесетнице), „допунити недостатке“ (молитва рукоположења). У том смислу, Православна Црква се у односу према осталом хришћанском свету не ослања само на људске снаге оних који учествују у дијалогу, него, првенствено, прихвата надзор Светога Духа, благодаћу Господа који се моли „да сви једно буду“ (Јн 17, 21).

9. Савремени узајамни богословски дијалози, које Свеправославне конференције прокламују, изражавају једнодушну одлуку свих Најсветијих помесних Православних Цркава које су позване да активно и непрекидно учествују у њиховом одвијању како се не би спутавало једногласно сведочење Православне Цркве на славу Бога у Тројици. У случају да нека помесна Црква одлучи да не одређује представнике у дијалогу или на конференцијама богословских дијалога, а уколико та одлука није свеправославна, дијалог ће се наставити. Пре почетка дијалога или одговаруће конференције, одсуство неке помесне Цркве свакако треба да расправи одговарајућа Православна комисија за дијалог, ради изражавања узајамне подршке и јединства Православне Цркве. Билатерални и мултилатрални богословски дијалози треба да подлежу повременим проценама на свеправославном плану.

10. Проблеми који искрсавају у дијалогу Мешовитих богословских комисија, не представљају увек довољно оправдање једностраног опозива представникâ неке од помесних Православних Цркава и њеног коначног прекида учешћа у дијалогу. Напуштање дијалога неке Православне Цркве по правилу треба избегавати улагањем неопходних међуправославних настојања за васпостављање пуноће представљања Православне богословске комисије у овом дијалогу. Уколико једна или више помесних Православних Цркава одбију да учествују на заседањима Мешовите богословске комисије одређеног дијалога, позивајући се на озбиљне еклисиолошке, канонске, пастирске или разлоге моралне природе, та Црква или Цркве обавештавају писмено Васељенског Патријарха и све помесне Православне Цркве о њиховом одбијању, према свеправославном важењу. Васељенски Патријарх, по свеправославном саветовању, тражи једногласну сагласност осталих Православних Цркава за даљи неопходан поступак, у шта спада и поновна процена одвијања конкретног богословског дијалога уколико се то једногласно оцени неопходним.

11. Методологија која се следи током одвијања богословских дијалогâ има за циљ решавање наслеђених богословских разлика или евентуално нових размимоилажења и изналажење заједничких елемената хришћанске вере, а претпоставља одговарајуће информисање пуноће Цркве о различитим одвијањима дијалога. У случају немогућности превазилажења неке конкретне богословске разлике, богословски дијалог се може наставити евидентирањем уоченог богословског неслагања на конкретну тему  и  објављивањем тог неслагања свим помесним Православним Црквама ради даљег сходног поступка.

12. Подразумева се да је, током одвијања богословских дијалогâ, заједнички циљ свих коначно васпостављање заједничког јединства у правој вери и љубави. Међутим, постојеће богословске и еклисиолошке разлике свакако допуштају извесну хијерархизацију у погледу постојећих отежавајућих околности за остварење свеправославно постављеног циља. Специфичност проблема сваког узајамног дијалога претпоставља, с једне стране, модификовање важеће методологије дијалога, али не и мењање циља, јер је циљ јединствен у свим дијалозима.

13. Притом, у случају нужде неопходно је да се предузме напор синхронизације рада различитих Међуправославних богословских комисија, тим пре што постојеће јединство Православне Цркве треба да се открива и пројављује и на плану ових дијалога.

14. Довршење било ког званично прокламованог богословског дијалога окончава се довршењем рада одговарајуће Мешовите богословске комисије, кад председник Међуправославне комисије поднесе извештај Васељенском Патријарху, који, у сагласности са предстојатељима Помесних Православних Цркава, проглашава завршетак дијалога. Ниједан дијалог се не сматра завршеним пре него што се свеправославним изјашњавањем прогласи окончаним.

15. После евентуално успешног завршетка неког богословског дијалога, свеправославна одлука о васпостављању црквене заједнице треба да почива на консензусу свих помесних Православних Цркава.

16. Један од главних органа у историји екуменског дијалога је Светски савет Цркава (ССЦ). Неке Православне Цркве биле су његови оснивачи, а касније су све постале његове чланице. ССЦ је сложено међухришћанско тело,  без обзира на то што оно не обухвата све хришћанске Цркве и вероисповести. Упоредо с њим, постоје и друге међухришћанске организације и регионални органи, као што је Конференција европских цркава (КЕЦ), Конференција цркава Блиског истока (КЦБИ) и Свеафрички савет цркава. Они са ССЦ испуњавају значајну мисију за унапређење јединства хришћанског света. Православне Цркве Грузије и Бугарске иступиле су из Светског савета Цркава, прва 1997. године, а друга 1998, јер имају своје посебно мишљење о раду Светског савета Цркава и, тако, не учествују у активностима ове и других међухришћанских организација.

17. Православне Помесне Цркве, чланице ССЦ, учествују потуно и равноправно у организацији ССЦ и доприносе, свим расположивим средствима, унапређењу мирног сапостојања и сарадње пред значајним друштвенополитичким изазовима. Православна Црква је драговољно прихватила одлуку ССЦ да изађе у сусрет њеној молби за оснивање Специјалне комисије за учешће Православних у ССЦ, сагласно одлуци Међуправосланог заседања у Солуну 1998. године. Критеријуми које је утврдила Специјална комисија, које су Православни предложили и које је ССЦ прихватио, довели су до образовања Сталне комисије за сарадњу и усаглашавање (консензус). Они су потврђени и увршћени у Устав и Правилник ССЦ.

18. Православна Црква, верна својој еклисиологији, идентитету свог унутрашњег уређења и учењу древне Цркве седам Васељенских сабора, учествујући у организацији ССЦ, никако не прихвата идеју „равноправности вероисповести“ и никако не може прихватити јединство Цркве као неко међуверско прилагођавање. У том духу, јединство за којим се трага унутар ССЦ  не може бити само призвод богословских договора, него и јединства вере које се светотајински чува и доживљава у Православној Цркви.

19. Православне Цркве, чланице ССЦ, сматрају на основу његовог Устава да је неопходни услов учешћа у њему онај члан према коме његове чланице могу бити само Цркве и вероисповести које, сагласно Светом Писму, признају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситеља и које исповедају Тројичнога Бога Оца, Сина и Светога Духа, сходно Никео–цариградском Символу вере. Притом, имају дубоко убеђење да су еклисиолошке претпоставке изјаве из Торонта 1950. под насловом „Црква, цркве и Светски савет Цркава“, од суштинског значаја за православно учешће у Савету. Стога се подразумева да ССЦ није надцрква и ниуком случају није му допуштено да то постане. „Циљ Светског савета Цркава није да преговара о јединству међу Црквама, што могу чинити само Цркве покренуте властитом иницијативом, него да доведе Цркве у живи додир једних са другима, као и да унапређује проучавање и расправу питањâ хришћанског јединства. При ступању у ССЦ ниједна Црква није дужна да промени своју еклисиологију [...] Притом, чињеница чланства у ССЦ не повлачи да је свака Црква дужна да друге сматра за Цркве у истинском и пуном значењу тог израза“ (Изјава из Торонта, члан 2, 3.3, 4.4).

20. Перспективе вођења богословских дијалога Православне Цркве са другим хришћанским Црквама и вероисповестима увек се одређују на основу начела православне еклисиологије и канонских критеријума већ обликованог црквеног Предања [7. канон Другог и 95. канон Пето-шестог Васељенског сабора].

21. Православна Црква жели да оснажи рад „Комисије за веру и поредак“ и са посебним интересовањем прати њен досадашњи богословски допринос. Oна позитивно оцењује богословске текстове које је ова комисија објавила, уз значајну сарадњу и православних богослова, а који представљају значајан корак екуменског покрета у зближавању Цркава. Православна Црква, при том, задржава суздржаност у погледу (тумачења) суштинских питања вере и поретка утолико пре што су се не-православне Цркве и конфесије удаљиле од истинске вере Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

22. Православна Црква сматра да је за осуду свако разбијање јединства Цркве, било да долази од појединаца или група, под изговором чувања или наводне одбране истинског Православља. Као што сведочи сав живот Православне Цркве, очување истинске Православне вере обезбеђује се само кроз саборски поредак, који је у Цркви одувек представљао највиши ауторитет по питањима вере и канонског поретка (6. канон Другог Всељенског Сабора).

23. Православна Црква има заједничку свест о неопходности међухришћанског богословског дијалога и због тога сматра да он треба неопходно да буде праћен сведочењем у свету делима узајамног разумевања и љубави, која изражавају „неизрециву радост“ (1. Пет. 1, 8), што искључује сваки чин прозелитизма, уније или других провокативних активности вероисповедног антагонизма. У том духу, Православна Црква сматра важним да сви хришћани, надахнути заједничким начелима Јеванђеља, покушају дати свесрдан и једнодушан одговор на трновита питања за која нас савремени свет прозива, ослањајући се на идеални прототип новога човека у Христу.

24. Православна Црква је свесна чињенице да покрет за васпостављање јединства хришћана поприма нове облике како би одговорио на нове околности и суочио се са новим изазовима савременог света. Неопходно је наставити сведочење Православне Цркве у подељеном хришћанском свету на основама Апостолског предања и њене вере.         

Молимо се да се хришћани заједно ангажују како би се приближио дан у који ће Господ испунити наду Православних Цркава да буде „једно стадо, један пастир“ (Јн 10,16).

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић

Документ: Православна дијаспора

ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА

Свети и Велики Сабор Православне Цркве размотрио је тему канонског организовања православне дијаспоре. С тим у вези, расправљао је о односним документима која му је доставила IV Предсаборска свеправославна конференција (Шамбези 2009) и Сабрање Предстојатеља Православних Аутокефалних Цркава (21-28. јануара 2016), о Православној дијаспори и о Правилнику о раду Епископских сабрања у дијаспори, пошто их је претходно одобрила уз мање измене које следе:

1.

а) Утврђено је да постоји заједничка воља свих најсветијих Православних Цркава да се реши питање Православне дијаспоре што је могуће пре, и да се она организује на начин сагласан православној еклисиологији и канонском предању и пракси Православне Цркве. 

б) Исто тако, по овом питању, констатовано је да у постојећој фази, из историјских и пастирских разлога, није могућ директан прелазак на строго канонски поредак и праксу Православне Цркве, то јест на постојање само једног епископа у једном месту. Стога је одлучено да се задрже Епископска сабрања која је установила IV Предсаборска свеправославна конференција док се не стекну прилике за примену канонске акривије.

2.

а) Епископска сабрања доле наведених области сачињавају сви канонски признати епископи дате области, а они ће наставити да потпадају под канонске јурисдикције којима и данас припадају.

б) Ова сабрања ће се састојати од свих епископа дотичне области, који се налазе у канонском општењу са свим најсветијим Православним Црквама, а председаваће им први од архијереја који припадају Константинопољској Цркви, а у његовом одсуству следоваће се поретку Диптиха. Она ће имати Извршни одбор, сачињен од првих јерараха различитих јурисдикција које постоје у дотичној области.

в) Задатак и одговорност ових Епископских сабрањâ биће старање за пројаву јединства Православља и развијање заједничког деловања свих православних, сваке области, зарад опслуживања пастирских потреба православних који тамо живе, заједничко представљање свих православних пред инославнима и целом заједницом те области, неговање богословске науке и црквеног образовања и др. Одлуке по овим питањима доносиће се консензусом Цркава које су заступљене у конкретним сабрањима.

3. Одређују се следеће области у којима ће, у првом стадију, бити створена Епископска сабрања:

I          Канада

II         Сједињене Америчке Државе

III       Латинска Америка

IV       Аустралија, Нови Зеланд и Океанија

V         Велика Британија и Ирска

VI       Француска

VII      Белгија, Холандија и Луксембург

VIII    Аустрија

IX       Италија и Малта

X         Швајцарска и Лихтенштајн

XI       Немачка

XII      Скандинавске земље (изузев Финске)

XIII    Шпанија и Португалија

           

4. Епископи дијаспоре, који су настањени у дијаспори а имају парохије у више области, биће чланови Епископских сабрања и тих области.

5. Епископска сабрања не лишавају  њихове чланове епископе надлежности управног и канонског карактера, нити ограничавају њихова права у дијаспори. Епископска сабрања имају за циљ стварање заједничког става Православне Цркве по различитим питањима, што, ни на који начин, не спутава епископе чланове, који остају одговорни својим Црквама у изражавању ставова својих Цркава пред спољним светом.

6. Председници Епископских сабрања сазивају и председавају свим заједничким сабрањима епископâ њихове области (литургијским, пастирским, управним и др.). У питањима од општег интересовања која одлуком Епископског сабрања захтевају свеправославно суочавање, њен председник се за даље, по свеправославном важењу, обраћа Васељенском Патријарху.

7. Православне Цркве се обавезују да не ступају у активности које могу штетити напред описаном приближавању ка канонском решењу теме дијаспоре, попут давања већ постојећих титула архијерејима, чинећи, пак, све могуће за олакшање рада Епископских сабрањâ и успостављања редовног канонског поретка у дијаспори.

Правилник о раду Епископских сабрања

у православној дијаспори

Члан 1.

1. Сви православни епископи сваке области, како је одредио Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који се налазе у канонском општењу са свим помесним аутокефалним Православним Црквама, сачињавају посебно Епископскo сабрање.

2. Чланови Епископскoг сабрања су и сви православни епископи изван граница једног подручја, а који пастирски опслужују парохије у њој.

3. Умировљени епископи и епископи посетиоци подручја, уколико испуњавају претпоставке тачке (1), могу бити позвани да учествују на Сабрању, али без права гласа.

Члан 2.

Циљ Епископскoг сабрања јесте да пројављује јединство Православне Цркве, да унапређује сарадњу међу Црквама у свим подручјима пастирског служења и да одржава, чува и развија интересе заједница које припадају православним епископима подручја.

Члан 3.

            Епископскo сабрање ће имати Извршни одбор састављен од првих епископа сваке од канонских Цркава тога подручја.

Члан 4.

1. Епископскo сабрање и његов Извршни одбор имаће једног председника, једног или два потпредседника, једног секретара и једног благајника, као и друге одговорне које Сабрање одреди.

2. Председник је ex officio први од епископа Васељенске Патријаршије, а у његовом одсуству следује се поретку диптиха. Председник Епископскoг сабрања сазива његова заседања, руководи његовим радом и началствује у саборном служењу. По питањима о којима је расправљано на заседању Епископскoг сабрања и о којима је постигнута једногласна одлука, председник (или, по његовом одобрењу, други члан Епископскoг сабрања) износи пред државом, друштвом и другим верским организацијама заједнички став Православних Цркава подручја.

3. Потпредседници се одређују ex officio од епископа чланова Сабрања између Цркава које непосредно следе сагласно поретку Диптиха Православних Цркава. Секретара, благајника и остале одговорне, бира Сабрање, без обавезе да потичу из реда епископа.

Члан 5.

1. Надлежности Епископскoг сабрања су:

а)  Старање и допринос очувању јединства Православне Цркве датог подручја у њеним богословским, еклисиолошким, канонским, духовним, хуманитарним, образовним и мисионарским обавезама.

б) Координација и подстицање активности од заједничког интереса у областима пастирског служења, катихетизације, литургијског живота, верских издања, средстава јавног информисања, црквеног образовања и др.

в)  Односи са инославнима и другим религијама.

г)  Све оно што представља обавезу Православне Цркве у њеним односима са друштвом и државним органима власти.

д)  Припрема плана организовања православних одређене области на канонској основи.

2. Одређивање поља надлежности не би требало ни у чему да утиче  на епархијску јурисдикцију сваког епикопа и да ограничава права његове Цркве, укључујући и њене односе са међународним организацијама, државним властима, друштвом грађана, средствима јавног информисања, других вероисповести, државних и међуверских организација, као и других религија.

По различитим језичким, просветним или пастирским питањима било које Цркве, Епископско сабрање може сарађивати и са црквеним органима дотичне Цркве, како би разноврсност националних традиција потврђивала јединство Православља у заједници вере и свези љубави.

Члан 6.

1. Епископско сабрање прихвата и констатује избор епископâ дотичне области, као и њихову припадност најсветијим Православним аутокефалним Црквама.

2. Испитује и одређује канонско уређење локалних заједницâ области, које не припадају некој од најсветијих Православних аутокефалних Цркава.

3. Дужно је да констатује сваку осуду клирика коју објаве њихови епископи, како би се ова осуда применила међу епископима Православних Цркава подручја.

Члан 7.

1. Епископско сабрање се састаје бар једанпут годишње, на позив председника. Може се састати колико год пута Извршни одбор то сматра неопходним или на основу писмене и образложене молбе 1/3 чланова Сабрања.

2. Извршни одбор се састаје једанпут у три месеца редовно или колико год пута то процени неопходним, на позив председника или писаном и образложеном молбом 1/3 његових чланова.

3. Позиви за сазивање Епископског сабрања, ако не посредују ванредни разлози, упућују се два месеца раније, док се за сазивање Извршног одбора упућују седмицу раније, при чему се достављају заједно теме дневног реда и потребни материјал у вези с њима.

4. Дневни ред треба да буде одобрен на првом заседању Сабрања и не може се мењати без одлуке присутних чланова, донесене апсолутном већином.

Члан 8.

            Извршни одбор испуњава кворум присуством 2/3 његових чланова, а Сабрање присуством апсолутне већине његових чланова, укључујући његовог председника.

Члан 9.

Рад Епископског сабрања се води сагласно начелима Православног саборског предања и њиме руководи његов председник, који има и одговорност надгледања извршења одлука Сабрања.

Члан 10.

1. Одлуке Епископског сабрања доносе се консензусом.

2. У питањима од општег интереса која, према суду Епископског сабрања, захтевају свеправославно суочавање са њима, председник Сабрања се за даље обраћа Васељенском Патријарху, према свеправославном важењу.

Члан 11.

1. Одлуком Епископског сабрања од његових чланова се могу образовати комисије за литургичка, пастирска, економска, просветна и друга питања, којима председава један од епископа-чланова Сабрања.

2. Чланове ових комисија, клирике или лаике, одређује Извршни одбор. Саветници као и специјалисти могу бити позвани да учествују у Епископском сабрању или у Извршном одбору, без права гласа.

Члан 12.

1. Епископско сабрање може саставити свој лични, унутрашњи Правилник за допуну и прилагођавање горе наведених одредби сагласно потребама подручја а поштујући канонско право Православне Цркве.

2. Све одлуке које се тичу правних и финансијских питања функционисања Сабрања, доносе се у светлу законодавстава држава области у којима чланови Сабрања врше своју јурисдикцију.

Члан 13.

Установљење новог, подела или укидање постојећег Епископског сабрања, или спајања двају или више њих, бива одлуком Сабрања предстојатеља Православних Цркава на основу молбе Васељенском Патријарху било које Цркве или председника било ког Епископског сабрања.

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић